Стражилово

2

чно причао о своме путовању по Европи, што је он »вандровком« називао, а нарочито је хвадио и у звезде ковао Немачку, па се чисто занесе, нричајући о њој. Наступили Петрови пости и посао му готово са свим претргао. Пред вече је обично долазио к мени, па, по његовој жељи, ишетамо далеко у поље или поред реке. Ја или ћу рећи коју или не, а он говори, говори, да чичто занемим слушајући га. Покашто је радо декламовао песме немачких песника, а Хајна је готово знао на намет. И главу ми је, што но реч, пробила нека Хајнова песма. за коју не знам како се зваше, али знам само то, да се у њој много пева о идеалној љубави: неко љуби некакву принцесу, или тако нешто, не знам баш на сигурно; проводи код ње само једну ноћ, и за то му долази земан мрети. Тек се мој познаник при свршетку сваке строфе испрси и с патосом узвикне: »Бег Непкег в ^ећј; уог с1ег Тћиге!« Не, Бога ми, што јесте јесте, али морам признати, да ми је већ по мало почело бивати криво, што не знам стихова, бар колико толико. По несрећи нисмо друговали дуго — ђаво нас је раставио! Било је то пре подужег низа година, али ме и данас језа подилази, кад се сетим тог несрећног растанка. Једног летњег дана пред вече, као обично, одемо у реку да се куиамо. Оно и ја сам био добар пливач, али што је он пливао, то је баш било за причу. Кад је у води, онда је формалпа риба, и ништа друго. Сећам се, ја сам тада био у плићини и измивао се, а он се иодаље беше одбио на воду, па тамо прављаше којекакве фигуре у пливању, Кад сам се п но трећи пут насапунио и нену спрао са себе, обазрех се свуда около. Љега пигде није било. Испрва сам мислио, да се шали. те се гдегод на обали скрио, али се о томе брзо разуверих. Штрецну ме у срце црна слутња. Изађох из воде и почнем се иа двоје на троје облачити. Страх ме је подузимао. У забуни повиках: »У помоћ!«, али никога не беше у близини. Површина реке била је тиха и светла и на њој се према заходу сунца играху сићушне рибице. Кад сам се већ био обукао, уз воду норед мене протера чун неки стар рибар, неки ча-Митар, код кога сам обично иазаривао. Замолим га, да притера крају и да поседи код одела мога несрећног садруга, а ја, што сам игда имао

снаге, отрчим и јавим власти шта се десило. Док сам се ја с варошким полицајем и два нандура натраг вратио, утопљепика су већ у велико тражили и силан се свет беше слегао на обалу. Тражили су га и гњурачи, и рибари су бацали мреже, и шта ти не, али од свега тога не би ништа. У том се већ и мрак почео хватати, и тако остаде све. Свет се разилазио кући, те и ја кренух за њим, али, чини ми се, с половином срца. Путем сам једва могао одговора давати на разна запиткивања радознала света. »Поданик је он онога кусог био, иначе бих ја њега нашао, па да се под камен сакрије!« рече неко, идући за мном. Окренем се, а то берберин Живкић, припознат гњурач у нашој вароши, објашњује некима неуспех свога гњурања. Тога вечера било је плача у нашој кући, као да нам је био род рођени , . . И Бог један да зна, где га је вода избацила! Кад су му се ствари после неколико дана продавале на јавној лицитацији, ја сам купио један његов капут и у њему повећу бележницу, у коју је бележио многе и многе ствари. И данас ми је у орману тај исти његов капут, ма да су га већ прилично прорешетали мољци. Више пута навали мати на мене, да га да Циганкама за вупу, дрењине или пилиће, али га ја не дам ни за живу главу. То ми је тужна али драга успомена на човека, с којим сам пријатних часова нровео, кога сам искрено волео и ноштовао. У бележници сам нашао много занимљивих ствари, понајвише стихова, а и ову причу, коју са малим и незнатним изменама предајем јавности: I 0 јесени сам се доселио код њих. Дадоше ми малу влажну собу из авлије; шупу сам преобратио у радионицу, а у једном крајичку нодрума имао сам права да држим дрва или којекакве друге ситнице. Кирија ми није била велика; тридесет гроша месечно плаћао сам за све то! Смешно је, што и то бележим, али сам одиста опазио, да ми многи позавидеше на новом стану, у коме, осим лепе, младе удовице, не беше ничега више, на чему би се могло завидети. То није била њихова кућа; и сами су седели нод киријом. Мати двоје деце била је удо-