Стражилово

н>у добро; опа је покашто врло напрасита . . . И ја пођох за њом. Хтео сам нешто да јој кажем, али нисам могао. Срце ми је јако куцало и мени се чинило као да чујем сваки откуцај његов. — Погледајте само ово птичје гнездашце — покушах ја да јој скренем пажњу. — Само видите како је то вештачки саграђено! — Молим вас, махните се тога -— рече она, и не осврћући се. — Нана је извесно будна. . . биће ми врло пепријатпо . . . Срећом, стара је још спавала, а малиша је доле у поточићу тукао жабе.

Она на мах поста необично раздрагана, приђе ми и опет ми тако ватрено стиште руку. Да ли је ово било на јави или само плод фантазије моје, не знам, али ми се све чини, да сам је ја у том тренутку загрлио и пољубио. При заходу сунца кренусмо се дома. Ја сам цео нут провео у некакву полусну, сањајући о ономе, што се више никад не ће вратити. »Она је моја . . . она је само моја . . .« шапутао сам ја у себи, а те ноћи сам јасно сањао, да смо већ били и пред дверима светог олтара, али не знам шта одједном би те се не доврши венчање.

(Наставиће се)

Чед. А. Поповић

ВЕЧИТИ МУЖ

ПРИПОВЕТКА Ф. М. ДОСТОЈЕВСКОГ ПРЕВЕО МИЛИВОЈ МАКСИМОВИћ

I Вељчањинов ошло већ и лето, а Вељчањинов, и преко очекивања, остаде у Петрограду. Од његова путовања на југ Русије не би ништа, а послу никад краја. Тај посао — парница око имања — окреташе се све на горе. Још пре три месеца изгледаше ствар сасма проста, скоро без икаква спора; и наједаред, са свим неочекивано, све се изменило. „А и у оиште, све се иочело мењати на горе!" — овако би почешће злурадо рекао Вељчањипов сам о себи. Погодио је адвоката вешта, скупа и чувена, а новаца није жалио; ну из нестрпљења и неповерења почео се и сам бавити парницом. Читао је и писао разне саставке, које је адвокат немилице бацао, мотао се по судовима и надлештвима, распитујући се, и, по свој прилици, само је сметао; барем адвокат се тужио на њ и гонио га да иде из вароши на село. Ну он не хтеде никуд из Петрограда. Прашина, запара, светле, за живце раздражљиве петроградске ноћи — ето тим се у Петрограду наслађивао. Стан, који је не давно најмио, негде близу Великога Театра, не беше му такођер по вољи ; „ништа ми не иде по вољи !" Хипохондрија његова расла је из дана у дан, а хипохондрији беше већ одавно наклоњен. То беше човек, који је лепо и господски иоасивео, већ одавна не млад; беше му већ тридесет и осам, ако не и девет година, и цела та „старост", — како се сам изражаваше ■—• стиже га „скоро са свим неочекивано"; он знађаше да није остарео баш толико количином, колико, тако рећи, каквоћом го-

дина, и да Је остарео више изнутра, него ли с поља. На очи изгледаше још и сад као иладић. Био је човек висок и стасит, светле масти, густе косе; у коси не беше ни једне седе, а тако исто ни у бради, која му се спушташе скоро до половине груди. На нрви поглед чињаше се, да је незграпан и занемарен, но кад се боље загледиш у њега, одмах упознаш у њему човека-господина, који је великосветски образован. Држање Вељчањиновљево беше још и сад слободно, смело па чак и грацијозно, и ако беше подебео и прилично тром. Још и сад беше пун непоколебљиве и нехатне великосветске самоуверености, и то у већој мери, но што је можда и сам мислио, ма да беше не само мудра глава, но по каткад и са свим разборит, скоро рећи истински образован, и у истину даровит. Боја његова отворена и румена лица беше у старијим годинама нежна као у женскиња, и обраћаше на њега пажњу жена. Па и сад би по гдекоји, угледавши га, рекао: „Ала је здравачак, к'о млеком наливен!" И при свем том беше тај „здравачки" силно заражен хипохондријом. Његове велике и плаве очи имале су пре десет година много онога, што је кадро срце човеково задобити и привући; то беху тако светле, веселе и безбрижне очи, да су и нехотице нривлачиле к себи свакога, с ким би се само састао. Сада у четрдесетим годинама беше сјај и доброта већ скоро ишчезла из тих очију, око којих се већ почеле купити лаке боре; у њима се, на против, почео јављати цинизам не са свим морална и већ малаксала човека; још чешће подсмех и још један нов израз,