Стражилово

7

је ту дошло и до нроклињања, а мало не и до суза, ако не спољашњих, оно унутрашњих. Та још пре две године да сте му рекли, да ће се икад заплакати, не би вам поверовао! Из почетка, у осталом, више се сећао онога што га је пакостило, но оиога, што би му вређало осећаје: сећао се неких неуспеха у свету, понижења; сећао се на пример тога, како га је „оклеветао неки интриган", због чега су га престали примати у једној кући — како је, на пример, а није баш ни тако давно било, био потпуно и јавно увређен, па није позвао на двобој — како су га насадили једном, у кругу неких лепотица, врло оштроумном досетком, а он ни беле. Сетио се чак — и два, три неплаћена дуга, истина ситнице — но дугови части, и таким људима, са којима се престао дружити, и за којима је већ говорио ружно. Мучила га је такођер (и то у најгорим часовима) успомена на два прорајтана имања, од којих је и једно и друго било повелико. Но на брзо се стао сећати и „вишега". Изненада, на пример, „не знаш ни сам откуда" сетио се заборављене — и то у највећем степену заборављене слике једног доброг старкеље, чиновника, седа и смешна, којега је тамо некад одавно — одавно јавно и некажњено увредио, и то једино да се покаже досетљивим, и да не пропадне узалуд смешан и згодан каламбур, којим се нрославио, и који су кашње чешће понављали. Део догађај је већем толико заборавио, да се ни имена тога старкеље није могао сетити, ма да му се одмах цео ток догађаја у потпуној јасности представио. Са свим јасно се сећао, да се старац заузимао за сво.ју кћер, уседелицу, која је живела с њим заједно и за коју се почели разносити по вароши разни гласови. Старац је донекле одговарао и љутио се, но наједаред заплака гласно јецајући пред целим друштвом, што је у неколико учинило утисак на присутне. Свршило се тим, да су старца ради смеха напојили шампањцем и сити се насмејали. И сада сећајући се „не знаш ни сам откуда" Вељчањинов тога, како је старац јецао покривајући, као дете, лице рукама, чињаше му се, као да то није никад ни заборавио. И чудновато: њему се у онај пар све то чинило смешним, а сад — баш противно, особито појединости, особито, како је старац заклањао лице рукама. За тим се сетио, како је једино шале ради оклеветао врло лепу жену неког учитеља, и како је клевета дошла мужу до ушију. Вељчањинов је на брзо за тим отпутовао из тога места, не дознавши, какве су биле последице његове клевете, но сад је брзо почео себи уображавати, чим су се свршиле те последице — и бог зна до чега би дошло његово

уображење, да му не искрсну у памет много ближа успомена на просту грађанску девојку, која му се чак није ни допадала, које се — мора се признати — и стидео, но с којом је, не знајући ни сам за што, имао дете, па је оставио скупа са дететом, не рекав јој ни збогом (истина, није било времена) кад је полазио из Петрограда. Ту девојку је после тражио читаву годину, но не мога је наћи. У осталом таких успомена беше мало не на стотине — и то тако, да му се чинило, као да свака успомена вуче за собом .још десет других. Мало по мало па поче страдавати и његова сујета. Ми смо већ рекли, да се његова сујета извргла у неку особиту. 'Го је било оиравдано. У појединим часовима (у осталом, ретко) долазио је до таке самозаборавности, да се није стидео чак ни тога, што нема својег подвоза, што трчка пешке по уредима и што је у неколико постао немаран у оделу — и кад би га случајно који од старих познаника премерио насмешљивим погледом на улици, или би се начинио, да га не познаје, то је збиља остало у њега толико охолости, да се не би ни намргодио. Баш заиста се не би намргодио, а не, може бити, тек на очи. Дакако, то је било ретко; то су били само часови самозаборавности и раздражености, но инак његова сујета је стала мало по мало нрезирати пређашње узроке, и усредоточавати се около једног питања, које му је непрекидно било на уму. „Гле јако," — почео би кадгод сатирички размишљати (а он је скоро увек мислећи о себи почињао са сатиричког гледишта) „гле сад, а ко се тамо, не знам, ночео брииути за исправљање моје моралности шаљући ми те нроклете успомене и „сузе покајања". Све је то забадава ! Све је то пуцање из ћор-фишека. Зар ја не знам поуздано, још више него поуздано, да у мени, поред свих тих сузних раскајања и самоосуђења, норед свих мојих глупавих четрдесет година, нема ни мрвице самосталности! Ето нека сутра дође искушење, нека, на пример, наступе таке прилике, да би ми угодно било разгласити, да је учитељка тобоже примала од мене дарове — ја бих за цело разгласио — не бих презао, и још би гадније, још пакосније испало, јер то би био већ по други, а не први пут. Да, нека ме опет увреди онај кнезић, јединац у мајке, којем сам пре једанаест година размрскао ногу ја бих га без оклевања позвао на двобој и накаламио му и опет дрвену ногу. Но можда баш и нису то ћор-фишеци, и шта да мисли човек о њима! Па за што да ми и долазе на ум, кад ја никако не могу са собом да изиђем на крај!" И ма да се нису поновили догађаји са учитељ-