Стражилово

осећати читајући песму, када песник сам није осећао певајући је? Али ви, г. Недићу, велите, да не марите за »литерарни плебисцит«. И о томе бисмо могли много говорити — али ћете бар то дозволити, да су осећаји у читалаца ипак верније мерило за оцену песникове искрености, него тврђење једног субјективног критичара, да несник нема искрености. Ви сами признајете на стр. 66, да Вас песме Змајеве остављају хладним и да готово ништа не осећате читајући их. али то не доказује, да Змај нема искрености, всћ нешто са свим друго. Слеп човек може рећи: »нема светлости«, али светлост ипак за то постоји, и ако је он не види. Да је Зма ј одиста искрен, дакле прави лирски песник, осим сјајне аргументације г. Савића сведочи и један позитиван факат, сведоче 77 реводи Змајеви, у којима је песник — по мишљењу г. Недића — пенадмашан; сведочи другим речима баш онај аргуменат, који је г. Недић употребио да докаже баш обратно. Ако је лирска песма слика песникових осећаја, онда нам је све једно, шта је извор тим осећајима, да ли љубав песникова, да ли лепота природе или можда чија туђа песма. Рецимо, песник добије од своје драге цвет (узмимо примера ради Уландову песму с том идејом), у песнику се роде жарки осећаји, и он их у песми фотографише. То је, кажемо онда, нрави песник; то је права песма — огледало душе песникове. Али рецимо, да песник прочита какву туђу песму, која у њему побуди читав низ осећаја, и он под утиском тих осећаја прелева (а не: преведе) ону песму. Та туђа песма прође кроз њега и тако с његовим обележјем изиђе на свет. Зар та и така песма није онда одсјај осећаја, које је у души песпиковој проиввела једна туђа песма, као у горњем случају ружица од драге? А Змај је ненадмашим и у преводу, као и у оригиналу. Или зар би човек рекао за његове преводе да нису оригинални? И сам г. Недић пита на 72 стр.: »Ео не би рекао да је ово (реч је о »Вранковој жељи«) Бранко сам испевао?« Не треба заборавити, да г. Недић држи Бранка за нашег првог лиричара. А кад Змај погоди лиру Бранкову, заносећи се Бранковом сенком, он је ипак само —- стихотворац! И зар би Змајеви преводи били пенадмашни, зар би могли у нама разбудити

осећаје, да песник, који их је ирепевао, није у те (и ако препевапе) стихове улио своју душу, да није искрен, да није истинит?! Карло Сас прославио се у Мађара цигло с.војим преводима, али за то од Мађара ипак нико не тврди, да Сас није песник. Да докаже своју тврдњу г. Недић се осим превода иозива на »иесме«, у којима је Змај подражавао (па и то несретно) народној поезији. Да докаже ову тврдњу, позива се на више песама, а иарочито на песму »Три хајдука«, и ако до сада нико живи није дошао па ту идеју, да у наведеиим песмама тражи имитацију народне поезије. Г. Недић нас упућује на песму »Одби се бисер грана«, и ако то није иародна песма, већ ју је спевао пок. прота Васа Живковић. На основу превода и имитације у поезији Змајевој дошао је г. Недић до закључка, да Змај није истинит песник, за то нас његове песме и остављају хладнима. Ја сам већ покугпао да докажем, да први аргуменат говори баш лротив г. Недића, док је други недоказан и излив најсубјективнијег мигпљења критичарева — али рецимо, да ти аргументи стоје; рецимо, да стоје и у теорији и примењени на поезију Змајеву, онда се намеће питање: а где је остала, г. Недићу, оригинална лоезија Змајева, она поезија, која није препевана, или, као што Ви мислите, ненадмашио преведена (али ипак ненадмашно), и која није имитација ничега, већ огледало најсубјективнијих осећаја песникових? Зар су за Вас песме и песмице Змајеве од неколико реди важније при оцени песникове вредности и његове искрености, него толике и толике оригиналне песме ненадмашне лепоте? Зар су песмице, у којима Ви неосновано тражите имитацију народне поезије, вредније Вашег помена, него н. пр. »Видов-дан«, »На велики петак«, на тек »Песма о песми« ? Зар би ову носледњу могао у опште онако дивно спевати непесник? Па што је најглавније, где су »ђулићи увеоци« ? Или их Ви можда нисте читали, када их не спомињете и велите, да ништа не осећате, читајући песме Змајеве?*) Зар све ово не сведочи и сувише јасно,

*) Г. Недић вели, да су „Ђулићи" мало иоетско име. Ђулићи значе ружице, а „ружа је најлепши цвет", каже Анакреонт. Зар ружа није иоетско име? Или је ваљда за то мало поетско име, што има више иоетских, н. пр. „Дахире", мртав инструменат!