Стражилово

22

Заиста приликом овог данашњег (петог) еастанка, који је толико узрујао Вељчањинова, изгледао је медвед скоро са свим као мува: онај господин штркнуо је мимо њега, као и до сад, само што овај пут није ни гледао Вељчањинова нити се показивао као да га познаје, него, на против, спустио очи у жељи да и сам не буде познат. Вељчањинов се окренуо и викнуо за њим колико га грло доносило: —- Еј, ви! Креп за шеширом! ГПто се сад кријете! Стојте! Ко сте ви? Питање —■ а и цела вика — беше врло будаласта. Ну Вељчањинову је то пало на памет, кад је већ био викнуо. На његов позив се господин обрнуо, мало застао, збунио се, насмешио се, хтео нешто да прослови, да учини, неко време постоја у ужасној двоумици и онда наједаред окрену пете и потрча даље, не обзирући се; Вељчањинов гледаше са чуђењем за њим. — А шта? — помиели. — Шта, ако заиста не досађује он мени, него ја њему, и у томе да лежи цео виц? Поручавши на брзу руку упути се к чиновнику, на летњиковап. Чиновника није нашао код куће; одговорено му је, да се „још од јутрос нису вратили, и да ће се данас тешко и вратити пре три до четир сата у зору, јер су отишли на именданску славу". Ово је било већ толико „увредљиво", да је Вељчањинов у првој јарости одлучио да пође онамо. И заиста и пође; али кад се уз нут промислио и увидео, да је до куће свечареве врло далеко, отпусти на пола пута кочијаша и упути се пешице кући, према Великом Театру. Осећао је да му је иотребно кретање. Да умири своје растројене живце, потребно би било да се испава по што по то, и против своје бесанице; а да може заспати, потребно је, ако ништа друго, оно барем да се умори. И тако приспе кући тек око пола једанаест, јер је било поприлично поћи, и заиста му је пошло за руком да се умори. Стан, који је најмио у марту и којем се онако злурадо подсмевао и ругао, изговарајући се сам себи, да је све то „само на који дан" и да се и против своје воље „запекао" у Петрограду, ради те „проклете парнице" — тај стан није ни близу био тако рђав и неприличан, како је он говорио о њему. Улаз је, истина, био мало таман и забрљан, али сам стан, у другој етажи, састојао се из две велике, светле и високе собе, које су биле једна од друге одељене тамним предсобљем, и које су, на тај начин, гледале једна на улицу а друга на двориште. До оне, која је гледала прозорима на двориште, налазио се са стране мали кабинет, који је

имао да служи за спаваћу собу; али код Вељчањинова су у њему биле у нереду разбацане књиге и артије; а спавао је у једној од великих соба, и то у оној, која је гледала прозорима на улицу. Спавао је на дивану. Намештај му је био прилично леп, и ако мало извештао, а имао је иеколико баш и скупоцених ствари, остатака пређашњег богатства: порцеланске и бронзане играчке, велик и прави бухарски просгирачи; остало му и две добро израђене слике; али све је то било у потпуну нереду, понамештано којегде, а и запрашено од оног доба, од кад је Пелагија, девојка, која га је нослуживала, отишла у госте к својим рођацима у Новгород и оставила га сама. Тај чудновати факт, да светског, нежењена човека, који још увек жели да важи као џентлмен, послужује сама млада девојка, скоро је натеривао Вељчањинову румен стида на образе, и ако је са истом том Пелагијом био врло задовољан. Та девојка доспела је к њему у исто доба, кад је пролетос узео овај стан, из иознате породице, која је отпутовала за границу, и начинила је код њега мало реда. Но после њезина одласка није могао да се реши, да опет узме женског служитеља, а да узима лакеја на ово кратко време, није било вредно. У осталом није ни волео лакеје. Ради тога се и удесило, да је свако јутро долазила да спреми собе домаркина сестра Мавра, којој је и кључ остављао полазећи од куће, и која управо ништа није ни радила, него примала паре и, по свој прилици, крала. Али он беше већ на све махнуо руком, па му је још и мило било, што сад може сам самцит да седи код куће. Ну све се може сносити само до извесне мере, а живци његови се никако нису слагали понекад, кад би јед и раздраженост превладали, да сносе сву ту „пакост", и скоро сваки пут, кад би се вратио кући, улазио је са осећајем одвратности у своје собе. Овај пут се није честито ни свукао, него се бацио на кревет и онако раздражен решио, да ни о чем не мисли и да по што по то „онога тренутка" заспи. И чудновато, он одмах заспа, само што је главу спустио на јастук; тако шта му се није догодило већ месец дана. Спавао је око три сата, али немирним сном ; долазили му све неки чудновати снови, какви обично долазе у грозници. Радило се о неком злочину, који је тобоже он учинио и затајио, и због кога су га окривљивали у један глас људи, који су непрестано од некуд улазили к њему. Скупила се ужасна руља, али још непрестано долажаху други људи, тако да се врата више нису ни затварала, него су стојала широм отворена. Али на нослетку се сав интерес