Стражилово

23

усредсредио на чудновату човеку, некаквом, који му је некад био врло близак и познат, који је већ умро, а сад, некако, такођер ушао к њему. Најмучније је било то, што Вељчањинов није знао, какав је то човек, заборавио му име и никако није могао да га се сети; знао је само толико, да му је некад био врло мио. Изгледало -је, да баш од тога човека и сви остали придошли људи чекају главну реч: или да окриви или да оправда Вељчањинова, и да су сви нестрпљиви. Али је он седео непомично за столом; ћутао је и није хтео да говори. Врева није престајала, раздражење је бивало све јаче, и наједаред Вељчањинов у јарости удари тога човека, за то, што не хтеде говорити, и осећаше после тога чудновату насладу. Срце му премрло од ужаса и бола са тога поступка, али баш у том болу се састојала наслада. Разбесивши се са свим удари и други и трећи пут, и као у неком ђору од јарости и од страха, који је дошао већ до лудила, али који је такођер у себи садржавао неку бесконачну насладу и милину, није више ни бројао своје ударце, него је ударао не престајући. Врохтело му се да све то разруши. На један пут се нешто зби; сви страшно закричаше и окренуше се к вратима, ишчекујући нешто, и у том моменту одбише три звонка ударца на звонцету, и то тако силно, као да је хтео ко да отргне звонце с врата. Вељчањинов се трже, сабра се за тренут ока, скочи с постеље и стрмоглавне појури квратима; био је потпуно уверен, да ударци у звоно нису сап. него да је у истину неко зазвонио код њега у овом тренутку. „Било би врло неприродно, кад би ми се тако силно, тако истинито и тако „рукопипателно" звоњење могло приснити у сну!" Али на његово велико чудо покауало се да је и глас звонца био сан. Отворио је врата и изишао у ходник, прегледао је чак и степенице — и не иађе ннгде ни живе душе. Зачуђен, али и обрадован, врати се у собу. Ужижући свећу сетио се, да су врата била само притворена, а не закључана кључем и запирачем. Он је и пређе, враћајући се кући, заборавио закључати преко ноћ, не обзирући се много на то. Пелагија га је због тога више пута ономињала. Врати се у предсобље да забрави врата, још једном их отвори и иогледа у ходник, тури само изнутра запирач, али га је мрзило да и кључ окрене у брави. Сат изби пола три, даое спавао је три сата. Сан га је толико узрујао, да не хтеде одмах опет лећи, него науми да се једно по сата шеће по соби. „Време да се попуши цигара". Обукавши се на брзу руку приђе прозору и подигне дебелу чојану гардину и иза ње белу завесу. На улици беше

већ са свим свануло. Светле, летње петроградске ноћи су свагда проузрочавале у њему нервну раздраженост а у последње време су и појачавале његову бесаницу, тако, да је пре две недеље набавио те дебеле чојане гардине, које не пропуштаху ни мало светлости. Пустивши светлост унутра и заборавивши на столу ужежену свећу, почне ходати горе доле непрестано још са неким тешким и мучним осећајем. Утисак сна је још деловао. Још непрестано га је мучило, што је био у стању да подигне руку на тога човека и да га бије. — Али тога човека и нема, и никад га није ни било, све је сан, па шта се онда млатим? Са огорчењем мораде признати себи, да је све то само болест, да је он „болестан човек" и да је то узрок свима његовим мукама и невољама. Увек му је било тешко признати себи да је остарео и отрцао се, но, кад би га обузела чама, преувеличавао је и једно и друго, и то нарочито за то, да сама себе наједи. — Старост! Са свим сам оматорио! — мрмљао је, ходајући горе, доле. — Памћење ме оставља, долазе ми привиђења, снови, чујем глас звонцета... До сто ђавола! Из искуства знам, да су таки снови свагда били знак грознице у мени... Уверен сам да и сви ти „догађаји" са тим крепом — нису такођер ништа друго него сан. Заиста је истина била, што сам јуче помислио, да не досађујем ја њему, него он мени. Начинио сам читав роман од њега, а сам се од страха сакрио под сто. И за што ја зовем њега животињом? Можда је он са свим човек на свом месту. Лице му је, истина, непријатно, и ако нема ничега особито ружна на њему; обучен је као и сви други. Само му је поглед некако . .. Ех, опет сам почео! Опет о њему!! И ког ме се ђавола тиче његов поглед? Зар ја не могу живети без тога ... обешењака"!! Између осталих мисли, које су му долазиле у главу, једна га се силно коснула: наједаред некако себи увртио у главу, да је тај господин са крепом био с њим познат и то блиско познат, и сад, сретајући се с њим, смеје му се, и то за то, што зна за некакву његову пређашњу велику тајну, па га сад гледа у његову понижењу. Механично приступи прозору, да га отвори и да удахне мало ноћног ваздуха: и — и наједаред сав претрну: учини му се, као да се пред његовим очима изненада догодило нешто иечувено и невиђено. Прозор не хтеде ни отварати са свим, него се журно трже и притаји у углу код прозора: на празном тротоару с оне стране опазио је господина са крепом за шеширом. Госиодин је стајао на трото-