Стражилово

Ја се осмехнух и заустих нелгго, али ме она претече. — Ја погађам од прилике у чему је ствар — настави — али се томе у опште нисам надала од вас. . . При том јој лице доби врло озбиљан и жив израз, очи плануше, а па уснама јој заигра једак осмејак. — Томе се од вас ја нисам могла никако надати — продужавала је, не давши ми времена, тако рећи, ни да се приберем. Ја сам вас увек сматрала за толико паметна, да ћете моћи оценити ко је ваша прилика а ко не . . . Ја сам вас примала у своју кућу као часна и ваљана младића, и у томе се нисам варала. Ја имам ђаволско око да човека скроз видим и познам, и према томе нисам никад страховала, дн ће нам ваше друштво нанети ма какву љагу ... Ви сте у истини красан млад човек, и то ћу увек признати, па ма како се ви, после ,овог разговора, почели понашати ирема мени. Само то не могу да разумем да се ви толико заборавите!.. . То ми је управо врло жао, јер ћемо овим прекинути наше пријатељство . . . бар овакво, како сте га ви разумевали . . . — Молим вас, госпођо — заустих ја, осећајући у том тренутку и бол и понижење. — Немате за шта да ме молите — утече ми она у реч — немате за шта; и ви да нисте ово покушали, ја бих била нринуђена да вас на други начин разуверим . . . Зар ви збиља мислите да ја не знам у како сте блиским односима ви стајали с мојом ћерком?! Све сам ја то знала, али се при том нисам пичега рђава плашила, јер сам била уверена да ви нисте склони неваљалству, а своје дете још и боље познајем . . . Признајем да сге ми се често пута налазили на услузи и да сте ме многим добром обвезали, што вам никад не могу заборавити, али тек ваљда не ћете дозволити да се на овај начин одужујем?! Ја почех муцати и устадох са столице. Осећао сам да имам шта да речем, и то оправдано да речем, али нисам имао моћи ни две унакрст да прословим. — Волети невино, то . . . али шта још о томе! — падала је она све више и више у ватру. — Зар вама никад није падало на ум чија је она кћи, чија је жена била, и зар би (Наста

то и каква смисла имало чинити такве лудорије? . . . Ви ваљда знате да сте само обичан мајстор и ништа више, а у нашој нородици, извинићете, није још било ниједиог мајстора . . . — Али, госпођо — ночех ја, осећајућисе увређен. — Молим, саслушајте ме —■ говорила је она даље, не дајући ми да дођем до речи. Вама ако је баш толико до женидбе, што у осталом није рђаво, ви сте могли то да ми поверите, па да вам ја нађем дивну ирилику. .. Има овде мајсторских девојака, које би сматрале за част. . . — Госнођо! — најзад се и мени језик одреши, али осетих да ми и сузе надолазе у очи — за Бога, немојте ме тако вређати . . . Опростите ми, али ви сте ме овим савршено убили . . . Еамо моје лепе среће да овамо никад и нисам дошао! . .. Ја бих сад био срећан и задовољан, а овако Она заћута и упре уштапљен поглед на нрозор. Тако је подуже ћутала, па најзад устаде са столице и ногледа ми право у очи одлучно. —- Мајсторе — рече ми хладно — избите то себи са свим из главе . . . Ја знам да вам ово тешко пада, али ћете се временом излечити . . . У будуће попггедите ме од ваших посета, а од првог идућег можете се селити, јер сам намерна у тој соби ја да зимујем . . . Јесте ли ме разумели? Мени сузе групуше. — Али, за Бога, размислите се још мало! Није то тако страшно, као што вама изгледа . . . Ми бисмо били срећни, а то је ваљда главно у браку ... Као матер вас преклињем !... — Немам шта више да размишљам — прихвати она, такођер прилично потресеним гласом. — Што сам вам рекла, ири том остајем, а да вас одиста не мрзим, ево вам доказа! При том ми нагло приђе, узе ми главу и пољуби ме у чело. — С Богом! — рече и нестаде је. Све, што сам том приликом могао видети у соби, иоче ми брзо пролазити исиред очију. Ото, столице, сандук, прозори, врата, све је то у ковитлац летело око мене. Да се не бих стропоштао, ухватих се за зид. иће се) Чед. А. ПоповиЈ. М/1/1/1/1ЛДЛ-