Стражилово

38

лице госту. На једаред га обузе румен и нека силна узбуђеност. — Да није Наталија Васиљевна! — Јесг она! Наталија Васиљевна! у марту ове године... Сушица, и то скоро на једаред, за нека два — три месеца ! А ја остадох — као што видите! Кад је гост то изговорио, он обузет силним осећајем рашири руке па обе стране, држећи у левој свој шешир са крепом, и, дубоко погнувши своју ћелаву главу, остане у том положају једно десет секунада. Тај призор на једаред чисто освежи Вељчањинова; подсмешљив па чак и пакостан осмех прелети му преко усана, — али само на један тренутак: глас о смрти те даме (с којом је био тако давно познат, и коју је тако давно заборавио) — учинио је толики утисак на њ и потресао га више, но што би се икад надао. —• Је ли то можно! промрмља, што му прво дође на језик; — па што онда нисте дошли право к мени и рекли ми то? — Хвала вам на саучегаћу; ја га видим и ценим. Не узимајући у обзир ... — Не узимајући у обзир? —- Не узимајући у обзир толике године растанка показали сте нрема мојој тузи, па чак и према мени тако искрено саучешће, да се ја, разуме се, ■ морам осећати благодаран. Ето то је све, што сам вам хтео рећи. Но, можда, да бих могао посумњати у своје пријатеље, ја ево и овде, овај час, могу наћи потнуно искрених пријатеља — да речем само једнога Степана Михајловића Багаутова — али вид'те, моме нознанству с вама, Аљексјеју Ивановићу, могао бих рећи и пријатељству .. . будући да га се са захвалношћу сећам — прошло је девет година, господине мој; ви се нисте к нама враћали, а писама није било ни с једне стране. .. Гост је све певуцао, као по нотама, но за све време, док је говорио, гледао је у земљу, и ако је поред тога видео све што се горе збива. Али и домаћину већ беше пошло за руком да се сабере. Са неким чудноватим осећајем, који је све силнији бивао, слушао је и посматрао Павла Павловића, и на једаред кад је овај завршио — јурнуше му ненадно са свим чудновате и неочекиване мисли у главу. — Али како је то, да вас до сад нисам никако познао ? — викну са живошћу, — та ми смо можда већ пет пута срели један другог на улици? — Јест; сећам се и тога; ви сте све иекако наилазили на мене, — једно два пут, а можда и три иут.,.

— То јест — ви сте увек наилазили на мене, а не ја на вас ! Вељчањинов устаде и на једаред се громко и са свим изненада насмеје. Павле Павловић застаде, погледа пажљиво, но одмах опет настави: — А што ви мене нисте познали, — то, прво, могли сте ме већ заборавити, и друго, имао сам за то време богиње, од којих су остали неки трагови на лицу. — Богиње! И гле, заиста је имао богиње ! Богме вас је прилично... — Унаказило ? Зар је мало несреће, Аљексјеју Ивановићу; мало, мало па те тек нешто унакази! — Само што је то ипак врло смешно. Али, наставите, наставите, — премили пријатељу! — Али ја, и ако сам вас такођер сретао . .. — Стојте! За пгго ви мало час рекосте „унаказило" ! Ја сам се хтео изразити много пристојније. Али наставите, наставите! Вељчањинов је постајао све веселији и веселији. Нрви страшни утисак заменио се са свим другим. Брзим корацима је корачао горе доле по соби. —- Дакле и ако сам и ја такођер вас сретао, и полазећи овамо у Петроград имао намеру да вас свакако овде потражим, али, да вам и опет кажем, ја сам у овај мах у таком душевном расположењу... и толико умно растројен још од марта месеца ... — Ах, да! Растројен од марта месеца .. . При- чекајте, иушите ли ви? — Као што знате, ја за Наталије Васиљевне... — Та да 7 та да; али од марта месеца? — Па можда једну папирошчицу. — Ево папироска; запалите и — наставите! Наставите, ви ме страшно .. . Заналивши цигарету, Вељчањинов брзо седне опет на постељу. Павле Павловић иоћута неко време. — Али мени се чини да сте ви некако и сувише узбуђени. Да нисте болесни ? — Махните до ђавола моје здравље! — ражљути се на једаред Вељчањинов. — Наставите! Што се тиче госта, он је бивао све задовољнији и самоуверенији, што се више домаћин жестио. — Па шта да настављам, господине мој? — започе он опет. Нредставите само себи, Аљексјеју Ивановићу, пре свега човека убијеног, то јест не нросто убијеног, него, тако рећи радикално; човека, ■ који се после двадесетгодишњег брачног живота мота по прашљивим улицама, не имајући пред собом никакве сврхе, као по степи, скоро у бесвестици, и који у тој бесвестици налази чак неку насладу. *Са свим је природно после свега тога, да ја, кад по иекад и сретнем познаника или искрена