Стражилово

40

вловић, — ви знате да сам ја некад најволео слушати покојницу, кад говори. А сећате се, како је она умела да говори, с каквом оштроумношћу . . . А што се тиче „Провинцијалке" и особито што се тиче „Ступендјева" -— ту имате потпуно право, и то за то, што смо о том ми сами, ја и покојница, тек касније, кад сте ви отишли, говорили сећајући се вас — и упоређивали са тим позоришним комадом наш први састанак... а то за то, што је заиста било сличности. А особито што се тиче „Ступендјева" ... — Каквога то „Ступендјева", да га ђаво носи! — продера се Вељчањинов, па чак и ногом лупну — беше већ са свим раздражен при речи „Ступендјев", и то због неке непријатне успомене, која му паде на памет, кад чу то име. —• Та „Ступендјев", то је улога, позоришна улога, улога мужа у комаду „Провинпијалка", — пропишта најслађим гласом Павле Павловић, — али то се већ односи на другу врсту премилих и прекрасних наших успомена, тек после вашег одласка, кад нас је Степан Михајловић Багаутов обдарио својим лријатељством, са свим као и ви, и то кроз целих пет година. — Багаутов? Ко је то? Какав Багаутов? запита Вељчањинов зачуђено. — Багаутов, Степан Михајловић, који нас је обдарио својим пријатељством, равно годину дана после вас и .. . исто као и ви. — Ах, Боже мој, па ја то знам! — викну Вељчањинов, сетивши се свега: — Багаутов! та он је канда служио код вас. .. —■ Служио, да, служио! Код губернатора! Из Петрограда, младић из највиших и најотменијих кругова! — подвикивао је Павле Павловић у највећем усхићењу. — Да, да, да! Куд сам се ја део! Дакле и он такођер ... — И он такођер, и он такођер! — секундирао је са истим усхићењем Павле Павловић, ухватив се за неопрезну речцу домаћинову —• и он такођер ! И баш онда смо и играли „Провинцијалку", на домаћој позорници код његова превосходитељства наЈгостонримљивијега Семена Семеновића, — Степан Михајловић „грофа", ја „мужа", а покојница „ГГровинцијалку," — само што су мени одузели „мужа", по жељи иокојнице, те тако нисам ни играо „мужа", — ваљда због неспособности .. . —■ Па и откуд до ђавола ви да будете Ступендјев! Ви сте пре свега Павле Павловић Трусоцки а не Ступендјев! — грубо, не устежући се и скоро

дршћући од раздражења проговори Вељчањинов, само молим: тај Багаутов је овде у Петрограду; ја сам га видео пролетос! Да не одлазите можда и к њему? — Сваког божјег дана га обилазим, ево већ три недеље. Само што не примају! — Болан је, не може да прима! И шта мислите — из најбољих извора сам дознао, да је заиста опасно болестан! И ето тако ради присни пријатељ кроз шест пуних година! Ах, Аљексјеју Ивановићу, ја вам кажем, и опет вам кажем, да у таком расположењу дође човеку па пожели да пропадне кроз земљу, и то заиста; а но некад опет ми дође да бих ухватио и загрлио и то особито кога од оних пређашњих, тако рећи, очевидаца и саучесника, и то понајвише за то да се исплачем, то јест само једино за то, да се исплачем .. . — Но, али ипак доста вас је било за данас, зар не? — оштро проговори Вељчањинов. — И предоста, и предоста! — подиже се одмах са столице Павле Павловић — четир је сата, а што је најгоре, ја сам вас овако егоистички узнемирио .. . — Чујте: ја ћу сам к вама доћи, и онда надам се . . . Реците ми искрено, отворено ми реците : јесте ли ви данас пијани? — Пијан? та нисам ни .. . — Јесте ли пили пре свог доласка овамо, или раније ? — Право да вам кажем, Аљексјеју Ивановићу, ви сте са свим у врућици. — Доћи ћу сутра, из јутра, чим стигнем. . . — И ја сам то већ одавно оназио, да сте ви са свим као у неком бунилу, — прекину га Павле Павловић и са уживањем навијаше говор на ту тему. — Мене, заиста, савест гризе, што сам својом неспретношћу ... али идем, идем! А ви дед лезите и заспите! — Ал' ви ми не рекосте, где живите? — сети се и викну за њим Вељчањинов. — А зар ннеам рекао? У Покровској гостионици. — Каква је опет то Покровска гостионица? — Баш поред самог Покрова, тамо у сокачићу — само сам заборавио, како се зове, и број сам заборавио. Тражите само у близини Покрова . . . — Нека, наћи ћу! — Бићете ми мио гост. Већ се почео силазити низ степенице. — Стојте! — викну опет Вељчањинов, — ви ваљда не ћете „загрепсти". ■— То јест како: „загрепсти"? — разрогачи се