Стражилово

лиже, ваља да настави то све јачим сге&сеп&о , јер му иовратка нема, а кад је своје дјело довршио, оставио је потомству најжалоснији доказ човјечје слабости. Иначе било је других разлога, загато је

римска литература у оно доба почињала да губи свој некадањи сјај — али о томе биће на другоме мјесту ријеч. Јосип Верса

НАЈНОВИЈИ КРИТИЧАР НАШЕ НОВИЈЕ ЛИРИКЕ

(Свршетак)

После Лазе Костића нрешао је г. Недић да говори о лирици Јове Илијћа. Песме Илијћеве дели г. Недић: 1) на имитацију народних песама, 2) књижевне песме, које су између народне и уметгшчке песме, 3) љубавне, за које сам вели, да су »слабе и без вредности«, 4) источанске, у- којима има толико непознатих речи, да »често нисмо у стању уживати у песми« (стр. 193) и 5) слике из митологије и историје: старе и нове, словенске и српске. На 72 стр. рекао је г. Недић : »ко се туђем лако прилагоди, тај нема много свога; ко уме вешто подржавати другоме, тај нема своје развијене индивидуалности; а ово је прво код сваког правог песника«. Сад питамо, како може г. Недић прогласити Ј. Илијћа за песника по милости божјој, када је већи део Илијћеве поезије имитација народне и источанске поезије, а оригиналне му песме »слабе и без вред-. ности« ?! Но г. Недић лако ће се одбранити, на рећи: Отвори моју књигу, па ћеш на 186 стр. доле наћи: »то су најлепше српске љубавне песме, што их је могао испевати српски књижевник песник«. Но ми ћемо замолити г. Недића, да нам разјасни, како то може бити, да је један део нечијих љубавних песама апсолутно »слаб и без вредности«, а други део тих песама, да су пајлепше љубавне песме једнога народа? Али Јова Илијћ није по г. Недићу само прави, богодани песник, он је и српски песник; њега »одликуј е чисто националан карактер његовог певања«. Из секције, коју је извршио г. Недић над поезијом Илијћевом, видели смо, о чему је Јова Илијћ све певао, и сада нам остаје само да запитамо г. Недића: шта даје чисто националан карактер певању

Илијћеву — источанске песме, или песме из туђе митологије и историје? Али док нам г. Недић не одговори на ова питања, да прегледамо његову студију, па да видимо, да-ли је г. Недић доказао своје сјајно мишљење о лирици Јове Илијћа. У националности карактера лирике ставља госп. Недић Илијћа поред Његуша, Кранка и Сарајлије, па вели, како су »ови у простоти својој имали нечег иројског, здравог и непомућеног многом науком и префињеношћу културном«. Колико се ове речи могу с основом применити на поезију Сарајлијину, и колико се ово поређење »наметало« г. уиоређивачу, може се свако лако уверити, ако прочита студију, г. Недићу »драгог Светислава« (Вуловића) о Сими у I књизи Чупићеве »Годишњице«. Нрво је реч о песмама, које је Илијћ испевао по народним. Ту ћемо за часак застати. Видели смо већ, како г. Недић држи за аксиом, да имитатор не може бити песник; но онда, баш по његову мишљењу, ни Јова Илијћ пе може бити песник, тим пре не, птто те песме квантитативно чине — по признању г. Недића »врло велик део његових несама«, и што је »од њих врло често позајимао мотиве, размер, поједине слике и поређења, покадшто и читаве стихове«. (Па шта онда није позајимао?) Али рецимо, да ово теоријско мишљење г. Недића не стоји (као што и држимо, да не стоји). онда настаје ново теоријско питање: да-ли је народна поезија у опште згодна за имитовање? И ту се разилазимо од г. Недића, када рекнемо, да је наше мишљење о томе одлучно негативно. Не за то, што досадањи имитатори нису били сретне руке (пошто се њихова имитација састојала већином у имитацији спољњег облика, а нарочито метрума), већ за то, што чар и важност народној иоезији даје