Стражилово

53

увек крии муж. И све то се збива с вишег степена искрено: оне до краја осећају да су с вигаег гледишта у праву и, на послетку, да су и невине". Вељчањинов беше уверен, да заиста постоји тип таких жена; али за то беше исто тако уверен да постоји и тип мужева, који одговара таким женама, тип мужева, којима је сва задаћа да одговара том женском типу. Ио његову мишљењу биће таких мужева састоји се у томе, да буду тако рећи „вечитим мужевима"; или боље рећи да буду у животу само м/жеви и више ништа. „Таки човек рађа се и развија једино ради тога, да се ожени, а оженивши се неодвлачно постаје прћија своје жене, па чак и у том случају да му је карактер неоспоран и самосталан. Главно својство такога мужа јесте ■извесни украс. Он мора да буде рогоносац, као што сунце мора да светли, само што он никад није свестан тога, и чак и не може да буде свестан и то по самим законима природе". Вељчањинов беше тврдо уверен, да постоје та два типа и да је Павле Павловић Трусоцки из Т. био савршен представник једнога од њих. Ноћашњи Павле Павловић, разуме се, да није био опај Павле Павловић, каквога је он познавао у Т. Налазио је, да се исти до невероватности променио, али Вељчањинов знађаше, да и није могло друкчије да буде, и да је то било са свим природно; господин Трусоцки могао је бити оно, гато је био пређе, само за живота жене, а сад је исти само део целине, који се ненадно дочепао слободе, то јест: догодило се нешто чудновато, невиђено. Што се тиче Т-скога Павла Павловића, ево шта је упамтио и чега се опомињао Вељчањинов: „Павле Павловић беше у Т. свакако само муж и ништа више. Ако је сврх тога био и чиновник, то је једино за то, гато се за њега, тако рећи, и служба претворила у једну од брачних дужности; служио је ради жене и ради њена друштвеног положаја у Т., и ако и сам по себи беше усрдан чиновник. Било му је тада тридесет и пет година а имао је и имања, и то прилично. У служби није показивао никаквих особитих подобности; али ни неподобиосги. Живео се са целим вишим друштвом у губернији и уживао је глас човека, који живи на вишој нози. Наталију Васиљевну су у Т. потпуно уважавали; она у осталом није на то много држала, и нримала је као нешто, што јој се дугује, а у својој кући је умела увек врло лепо да прими и дочека. Уз то је и Павла Павловића тако дресирала, да је имао са свим облагорођене манире, па чак и при дочеку највиших губерниских власти. Може бити —

чинило се Вељчањинову — да је умео и да мисли, али како Наталија Васиљевна није баш уживала, кад јој муж много говори, то се иије могло бага много умности оназити код њега. Можда је имао и урођених лепих својстава, исто као и рђавих, али лепа својства као да беху застрта превлаком, а рђаве наклоности са свим искорењене. Вељчањинов се сећао, на пример, да би се ио некад прохтело господину Трусоцком да исмева свог ближљег; али то му беше строго запрећено. Имао је вољу такођер да по некад штогод прича, али се и на то пазило: причати бегае слободно, али само о чему незнатну и што краће. Улшвао је и у пријатељском друштву изван куће па чак — и да мало пијуцне с пријатељем; али ово последње бегае до корена истребљено. Осем тога ова црта: кад се погледа с поља, нико не би могао рећи, да је то муж под паиучом; Наталија Васиљевна изгледаше као потпуно послушна жена, па чак је, може бити, и сама била уверена о том. Могуће беше, да је Павле Павловић био заљубљен у њу преко ушију, али то није нико опажао, и чак беше и немогуће опазити, сигурно такођер по домаћој уредби саме Наталије Васиљевне. За време свога Т-скога живота вигае пута би се Вељчањинов запитао, да ли подозрева штогод тај муж о његовој свези са Наталијом Васиљевном. Неколико пута је питао о том саму њу, и увек би добио одговор, изречен са неком љутњом, да муж. ништа не зна и да никад ништа ни не може сазнати и „да се све то — њега ништа не тиче". Још једна црта с њене стране: никад није исмевала Павла Павловића, ни у чему га није налазила смешним ни врло ружним, и чак би ватрено устала у обрану његову, ако би се когод усудио да се понагаа према њему неучтиво. Како није имала деце, беше природно да се претворила у светску даму, али и своја кућа беше јој прека нотреба. Светска уживања никад нису владала њом са свим, јер је волела и код куће занимати се домазлуком и ручним радом. Павле Павловић је споменуо ноћас њихово домаће читање, које су држали вечером у Т.; ту је обично читао Вељчањинов, а читао је и Павле ГЈавловић; на чудо Вељчањинова, умео је врло лепо да чита на глас. Наталија Васиљевна би у тим приликама гатогод гаила и при том слугаала мирно и равнодугано. Читали су се романи од Дикенса, по нешто из руских журнала, а по некад и штогод „озбиљно". Наталија Васиљевна је јако ценила образованост Вељчањинова, али ћутке, као нешто, гато је свршено и решено, о чему већ вигае нема гата да се говори; у опште према свему књижевном и научном била је равнодушна, као према нечем стра-