Стражилово

БРОЈ 5. \ ТТ ^ГОД. VII. ј| 'У ,-*,**' V \\, II :Т "'У^Г

°4 Ј 0 ВА Н Г Р ^ ^ ^

ВЛЛСНИК И УРЕДНИК

У НОВОМ САДУ, 30. ЈАНУАРА 1894.

'едеоот и пет твојих песама, еве по избор дивна чода твоје прој^чисте пеоничке душе — педесет и пет свежих миомирних цветака, којима си ми.ловао окитити „Стражилово" за прве четир годипе његова века, то је задуга, Војис.давс, која се не одужује ни куд и камо већим чим, но што су и најбираније речи захвалности и признања. Је .ли чудо, ПЈ.ТО ме изноверава перо? .]о ли чудо, што застајо сад, кад ваља да искаже, како си ми био драг, како сам: те цеиио и уважавао вазда, од како те познадох па до самртнога ти часа. Јесте, Војиславе, вазда! Наглашавам то и не могу дос/га да нагласим, јер нови течај „Стражилова" .дако може дати разлрга противној тврдњи. Та за који се дан навршује равно две године, како си ти „ОРражи.лову" окренуо .лефа, како си га — ни криво ни дужно — Војиславе, чашћу се својом кунем блаженој твојој сени: ни криво ни дужно — презрео. А „Стражилово" се тобом И сувише дичи.ло, твојим именом и сувипге поносило, а да је икада и мог.ло и сме.ло помислити, да се теби замери, да т е б е увреди. Знао си ти то, Војис.лаве, знао са,м ја то, иа опет је мог.ло доћи до тога, да ти одеил онамо, одакле се још нико није вратио, а нисмо пречисти.1 и рачуне, нисам ти бар .лека ради могао рећи, колико ме тишти, што изг.леда као да „Стражи.лово" није знало, кога има у теби. Па место да то раширеним рукама дочеках, да м.и се вратиш уверен, да је само пакост пуким измишљотинама обеди.ла те чак и твом нез.лобном срцу омрзнула мене и моје „Стражи.лово", ја ево, потресеп до дна душо, на ону страну гроба морам да ти довикујем: Хва.ла ти, Војис.лаве, и не замери! Јован Грчић