Стражилово

102

»Послала ме милосгива, да дате једног полицајца да затвори нашу куварицу!« »А што би?« »Разједила је милостиву; тако је разједила, да ју је милостива морала лупити ватраљем по глави; а она подметла порцуланску чинију, што јој је баш онда у руци била, па разбила чинију о ватраљ.« »Иди ти, мали, с том тужбом полицајном вођи. То је његов посао.« »Ја сам већ био код њега; али он каже да нема кад. Један полицајни вођа, вели, не би требао иишта друго да ради, само да расправља тужбе моје милостиве и њених слушкиња. Кад сам то казао милостивој, она ме онда к вама послала.« »А ти иди господину начелнику. Он је доколнији, а и неки пријатељ је твојој милостивој, па ће он већ научити ту куварицу како се разбијају чиније о ватраљ милостивин « Од шегрта прихвати кључаницу један болестан вандрокаш из Моравске, да му дам упуту у варошку болницу. Док сам му прегледао буђаве исправе и дао му упуту, дотле уђе један трговац, којем је свака трећа реч: »само што је право!« У осталом је то усталац у сваком послу, и не ће пропустити никоју прилику, да се и његова, међу првима, чује. »Слуга!« протепа као од беде. »Клањам се. Које добро желите?« А он ће полу кроза зубе: »Та идем од господина суца. Удао сам си-

новицу, сироче једно, а ја сам јој тутор. Јуче је била свадба. Оправио сам је као што треба, и све и сва. Младожења, млад трговац, треба новаца, дабогме, па не ће на венчање, док му се не положи хиљада форината. А ја, шта ћу ? Извадим од свога, па му дам, док не кренем њен новац из пупиларне благајне. Па сам говорио са господином суцем, да ту моју синовицу прогласи пунолетном, да може кренути своје материнство. А он ми рече, да дам написати молбу на сирочадску комесију, па да је само вама предам, а ви да одмах решите. Ево!« Оно »одмах решите« изговорио је јасније и са неким нагласком. »У првој седници сирочадског одбора!« прихватим ја, али ћу га уједно запитати: »А колико је година тој вашој синовици? »Осамнаест.« »Онда сте сувише поранили са том молбом.« »А за што?« забезекне се тутор. »За то, јер по закону код нас тек онда може се прогласити за пунолетну, када наврши своју двадесету годину.« »Ех, то ми је најмање! Ја сам говорио са господином суцем! А закон ? — Закон су људи саставили, људи и раставили.« Ја слегнем рамени, а он ће значајно климнути главом, па ми пружи руку: »С Богом, господине!« »У здрављу!« Дабогме да му молба није била уважена.

(Наставиће ее)

Милан Андрпћ

ВЕЧИТИ МУЖ

ПРИПОВЕТЕА Ф. М. ДОСТОЈЕВСКОГ ПРЕВЕО МИЛИВОЈ МАКСИМОВИ1.

(Наставак) VII Музк и љубавник се љубе Вељчањинов се страшно журио да распита и сазна. „Јутрос сам био и сувише пренеражен, да испитујем и посматрам" — размишљаше, опомињући се првога састанка са Лизом — али сад треба све сазнати, Нестрпљив да што пре сазна, заповеди кочијашу да вози управо к Трусоцкому, али се одмах иредомисли: „нека, боље нека он сам дође к мени, а ја ћу међу тим на брзу руку посвршивати своје проклете послове". Чим је стигао кући, поче грозничаво радити, али

чим Је почео, осети да Је врло расеЈан, и да данас није у стању радити. У пет сата, кад је већ полазио на ручак, дође му први пут у главу смешна мисао, да, може бити, у истину само шкоди свом послу, мешајући се сам у ток парнице, јурећи по надлежним местима и гонећи свог адвоката, који се већ почео сакривати од њега. Весело се насмеја овој својој претпоставци. „А да ми је јуче дошла у главу та мисао, ја бих се ужасно огорчио" — додаде још веселије. Ну поред све веселости постајао је све расејанији и нестрпљивији; на послетку постаде и