Стражилово

104

дап. .. Пошљите коју бочицу, са свим ми се грло осушило. — Са највећим задовољством; требали сте одавно рећи. Шта вам је по вољи! — За што вам, реците нама; та ми ћемо заједно пити, или можда не? — рече Навле Павловић, загледајући Вељчањинову у очи изазивајући и са неким чудним немиром. — Шампањца? — А да шта? На ракију још није дошао ред... Вељчањинов лагаио устаде, зазвони Маври и нареди, што треба. — За радост веселог састанка после деветгодишње разлуке! — кикотао се без икакве иотребе и успеха Павле Павловић. — Сад сте ми само ви, једини ви остали од мојих правих искрених пријатеља! Нема Степана Михајловића Багаутова! То је као што каже песник: „Нема више бесмртног Патрокла, Остаде само презрени Терзит!" И при речи „Терзит" куцну прстом себе у груди. „0 хуљо једна, гледај само да што пре изјавиш, што имаш, а твоје намеке задржи за се" — мислио је у себи Вељчањинов. Љутина је кипела у њему ну силом се уздржавао. — Да ми кажете ово, што ћу вас питати — започе оштро: — кад ви тако отворено окривљујете Степана Михајловића, то онда треба да буде за вас радост; па што се љутите ? — Еаква радост? За што радост? — Ја судим према вашим осећајима. — Хе, хе, опда се ви у овој прилици, што се тиче мојих осећаја, варате, по изреци једног мудраца: „Мртав непријатељ је добар, али жив је бољи", хи, хи! — Па ви сте га мислим целих пет година гледали жива; мислим да сте имали времена, да га се нагледате — опази Вељчањинов злобно и дрско. — А зар сам ја тада . .. зар сам ја знао ? —■ упаде Павле Павловић опет као одапета пушка, чак као са неком радошћу, што му је на послетку стављено питање, које је тако дуго ишчекивао, — за каква ви мене човека сматрате онда, Алексјеју Ивановићу? И у погледу његову блесну неки са свим нов и неочекиван израз, који чисто преобрази у други вид његово злобно лице, које се дотле само подло кревељило. — Па зар ви нисте ништа знали? — запита Вељчањинов немирно и зачуђено. — Дакле да ли сам знао! Да ли сам знао! 0 породе — наших Јупитара! Код вас је човек све-

једно као псето, и ви све по својој рођеној честитости судите! Ево вам! Ево прогутајте! —• и бесно лупи песницом о сто, али се одмах уплаши и сам свога ударца и већ стаде бојажљиво погледати. Вељчањинов се уозбиљи. — Чујте, Павле Павловићу, мени је, видите, признајте и сами, са свим све једно да ли сте ви тада знали или не ? Ако нисте знали, то вам у сваком случају служи иа част, и ако . .. у осталом ја никако не знам, за што сте ви баш управо мене изабрали за конфидента ?!! — Нисам мислио вас. .. немојте се срдити, нисам вас ... мрмљао је Павле Павловић, гледајући у земљу. Мавра уђе са шампањцем. — Ево га! — викну Павле Павловић, очевидно обрадован оваком изласку — чашица, матушка, чашица амо; славно ће да се пије! Више ништа од вас, мила моја, не требамо. Па је већ и отпушено? Част и слава вам, мило суштаство! А сад хајд! И поново ободрен погледа дрско Вељчањинова. — Али признајте — хихикну на једаред — да сте страшно радознали после свега овога, и да вам ни најмање није „са свим све једно", како сте се изволели изразити, и да би се чак наједили, кад бих сад одмах устао и отишао, ништа вам не објаснивши. -— Баш се ни најмање не бих наједио. „У-а, ала лажеш!" говорио је осмејак Павла Павловића. — А сад на посао! — и он напуни чаше. — Напијам здравицу! — поче говорити, дижући чашу: — за здравље у Богу упокојенога Степана Михајловића! Подигне чашу и испије. — Ја таке здравице не ћу испити — рече Вељчањинов, остављајући чашу. — А што? Здравица је врло нријатна. — Чујте; реците ми: јесте ли били пијани, кад сте дошли амо ? — Попио сам неку чашицу. Па шта онда? — Ништа особито, али мени се учинило, да сте ноћас, а особито јутрос, искрено жалили за покојном Наталијом Васиљевном. — А ко вам је рекао, да ја сад не жалим искрено за њом? — упаде одмах Павле Павловић, баш као да му ко опет одапео пружинку. -— Немам ништа против тога; али признајте сами, да сте могли и погрешити, што се тиче Степана Михајловића, а то је ствар — важна. Павле Павловић се лукаво насмеши и подмигну.