Стражилово

122

собу; узео с вечера, а у јутро га нашли обешена. Кажу, упропастио неке новце. Згрнуо се свет, само Павла Павловића нема код куће, а дете без надзора иде; гледам, и она тамо мед светом у ходнику, па иза других провирује и некако чудно гледа на обешеног. Ја је одмах одведох оданде. Па гата мислите — сва дрхће као прут, сва поцрвенела, и тек што је доведох, а она паде. Мучила се, мучила се, и једва дође к себи. Велика болест, шта ли је, и од оног дана јој све горе. Кад је дошао и чуо шта је било, а он је узео грдити и — штипати, јер не хтеде да је бије, него је све јаче и јаче штипао; за тим се навукао опет оне винушине, па дошао и почео је плашити: „и ја ћу се, вели, обесити, због тебе ћу се обесити; ево видиш, вели, на овом конопчићу од завесе ћу се обесити;" и петљу је већ пред њом наиравио. А она дошла ван себе ■— јауче, обухватила га ручицама: „не ћу више никад, виче, никад више не ћу". Беда! И ако је Вељчањинов очекивао, да ће чудних ствари чути, инак га је овај извештај толико поразио, да чисто није могао да верује. Марја Сисојевна је још много којешта испричала; догодило се на пример једном, да би Лиза била кроз прозор скочила, да не беше Марје Сисојевне. Кад је изигаао Вељчањинов из стана, беше му, као да је и сам пијан: „убићу га као псето батином!" претио му у себи; и непрестано му се за тим наметаше иста мисао. Узме кола и упути се к Погорелцевима. Још пре но што су изишли из вароши, морадоше се кола зауставити на раскршћу код моста преко канала, преко којега је у овај мах прелазио велик спровод. И с једне и с друге стране се накупило по неколико екипажа, које чекаху на прелаз; заустављао се и народ. Сахрана беше богата, а ред кола, који је пратио, беше врло дуг. На једаред се из прозора једних од тих кола указа пред Вељчањиновим лице Павла Павловића. Он чисго не би био поверовао да је то баш он, да му није он сам с прозора климао главом и смешио се. Видело се, да му је врло мило, што је угледао Вељчањинова; чак му поче махати руком. Вељчањинов искочи из кола и, не обзирући се на стиску, на полицију и на то, што су кола Павла Павловића већ ступала на мост, прискочи к његову прозору. Павле Павловић је седео сам. — Шта је с вама? — довикну му Вељчањинов — за што нисте дошли? Откуд ви овде? ■— Одајем свој дуг — немојте само викати дужност своју чиним — захихиче Павле Навловић, весело се стресајући — испраћам земне остатке искренога пријатеља Степана Михајловића,

— То су све будалаштине, ви пијани безумни човече! — продера се још силније Вељчањинов; одмах да сте изишли и сели са мном: одмах! — Не могу, дуг ... господине мој! — Ја ћу вас извући! — примети му Вељчањинов. — А ја ћу да зовем у помоћ! —- рече Павле Иавловић, весело се кикоћући, као да је све то само шала, али се ипак завукао у други кут од кола. — У страну, у страну! Иду кола! — викну полициста. И заиста нека друга кола, која су нри крају моста продрла кроз спровод, беху начинила метеж и забуну. Вељчањинов је био принуђен да се склони; за тим наврвеше друга кола и народ, па га одгураше са свим у страну. Он само пљуну и прогура се к својим колима. „Све једно, у оваку стању га и онако не бих могао повести са собом!" размишљао је, још непрестано љутит и узбуђен. Када је испричао Клавдији Петровној шта је све чуо од Марје Сисојевне и о чудноватом састанку на пратњи Багаутовљевој, она се јако замисли: „неирестано се за вас бринем и бојим — рече му онда — ви треба све односе с њиме да прекинете, и то што пре, то боље". —■ Он је само пијана будала и ништа више! викну љутито Вељчањинов — још и њега да се плашим! И како да прекинем, кад је ту Лиза? Сетите се Лизе! Међу тим је Лиза лежала болесна; још 8 од синоћ беше у грозници. Очекивали су данас чувена лекара из вароши, и већ су хтели да пошаљу поново по њега. Због свега овога беше Вељчањинов са свим растројен. Клавдија Нетровна га одведе к болесници. — Синоћ сам је пажљиво посматрала — опази она, заставши пред Лизином собом — то је врло поносито и мргодно дете; она се стиди, што је код нас и што ју је отац тако напустио; и ето у томе јој се, по мом мишљењу, састоји сва болест. — Како напустио ? За што ви мислите, да ју је иапустио ? — Па већ само то, како ју је овамо пустио, у са свим непознату кућу и са човеком... такође скоро непознатим, или у таким приликама . . . — Та ја сам је сам узео, силом узео; за то не увиђам . .. — Ах, Боже мој, то већ и само дете, Лиза, увиђа! По мом мишљењу, он никад не ће ни доћг овамо. — Кад је Лиза видела Вељчањинова сама, ниј« се ни зачудила; само се тужцо насмешила и обрну