Стражилово

142

кажу Енгдези; пуна су оних непотнуних лепота, којих се читалац тим више хвата, што његов дух треба да их допуни. Оиа дају пуно красних означавања писцу савршеном у својој уметности; и саме погрешке, које су често сувише нренагљене новосги, дају размишљати, или чак и одушевљавају правог уметника. Али код свих њихових преимућстава нису то никад савршена дела у потпупом смислу речи. 0 томе ћемо се уверити, кад заједно бу-

демо читали Гета и Шилера; да нам се не каже, да ударамо на талепте другога реда. Овај испит, надамо се, довешће читаоца да потпише наше закључке: Немачка књижевност каткадје књижевност будућности, али никад није што друго до ли то. Она важи ио својим намерама, латинска уметиост по својим резултатима. Герман ц тражи; Латинин налази. (ћаставиће се)

КЊИЖЕВНЕ ОЦЕНЕ

Увод у филозофију. За средње школе саставио Мил Шевић. (Београд 1893.) Ако бацимо само једаи поглед на онај дио наше књижевности, који се прибраја филозофији, морамо и нехотице признати, да нам је управо тај дио још посве мален и слаб. Имамо — Богу хвала! — скоро у свакој другој знаности већ приЛично доста и добријех дјела, а да ни не спомињем Вука и Даничића, који се могу у својој струци мјерити с нрвим великанима свјетским. Ну није ни чудо, што се филозофија и код нас најкасније јавља. Такова јој је нарав, па се не смијемо с тога жалостити. Шта више треба да се радујемо, ако се које и најмање дјело ове врсте и код нас јави, јер треба знати, да је то знак, да смо у другим знаностима већ поизмакли, те се тако напокон нриближили и филозофији. Иред нама је књижица с натиисом: Увод у филозофију. За средње школе саставио Милан ШевиИ. Г»ећ из натписа се види, да је намијењена школи. С тога нам је и прва дужност, пошто смо накани, да је оцијенимо, да говоримо о њој не као о какову знанственом раду, него у првом реду с педагошког гледишта. Сретна је замисао, која је писцу при писању овога дјела лебдила пред очима. Имао је без сумње прилике, да подучавајући у филозофској пропедевтици увиди, да није могуће с овом тек онако од једном почети, будући да је у многом различна од другијех средњошколскијех предмета, те да јој треба, ако ће да се разумије, јаке споне, с којом се мора за друге предмете прикопчати. Ово мало дијелце имало је бити та спона, или за право мост, којим би шестошколац могао ласно да пријеђе из другијех предмета у овај задњи и највиши. Ако се упитамо, како је писац у томе послу успио, нијесмо кадри а да ие речемо: не баш нај-

боље. Већ сама прва реченица: „филозофија је наука, или полаже право на то", пгга више већ прва ријеч свједочи нам, да је г. Шевић слаб наимар. Хоће да премости провалију, која се иначе не може пријећи, на иочиње с друге стране мост правити. Бадава, не иде! Кад би се та бездан дала прескочити, чему опда сувишан посао? Али баш то није могуће! То — видјесмо мало прије — признаје и сам г. писац. Требало је дакле, да је г. Шевић, као што би радио и сваки други наметан човјек, почео зидати најприје на оној страни, гдје је, т. ј. требао је поћи од већ познатијех предмета и из њих узети оно, нгго је овом новом предмету најсличније или можда — и посве једнако. Што је то? Гимназиста*) је имао прилике, да се шест година бави учењем језика, природнијех знаности, математике и т. д. Што је могао да нађе код тих свију знаности? Да су све скун мисли.**) Мисао међу тијем и у филозофској пропедевтици игра главну улогу. Еуд ћеш љенше споне од те, ако хоћеш да ново на старо чврсто надовежеш ?! Али је и разлика одмах ту! У природним знаностима су предмет мишљења природнине, у језичним језик и што је на њему писано, у математици пако количине —• а овдје? Сама мисао је предмет мисли. То је оно исто, што Аристотелес Зове удгјспд тођошд. Кад смо већ овдје, не ће бити тешко увјерење, е је и филозофија знаност. Све се знаности баве *) Исто вриједи и за реалца. **) Није иотребно споменути, да те мисли морају одговарати збиљи. То се само од себе разумије. Иначе скуп каквијех год мисли, и још можда без икаква реда и савева, не слаже се с појмом знаности, те му се може какво се хоће име дати, само знаност не. Овдје не кажем за то „ исправнијех мисли", јер бих тиме свратио ђакову позорност више на ирву ријеч, те тако не бих могао постићи оно, што желим : апализу лозпатога, која има само дотле ићи, док то захтијева одабрата сврха — овдје увод у ФилозоФСку пропедевтику.