Стражилово

I" ВРОЈ 10. »

Ј ° В А НГ ?

Ф 5? ГОД. VII. с^ч " ^та с»уз оГ "-&9хв^г -<з

У НОВОМ САДУ, 6. МАРТА 1894.

РЕАЛИСТА

XII

А \1 ок он нама прича, нагласцима бујним, Жена оде од нас, једита погледа, Тек се, после, врати с вином старим, рујним, Ал он све и пред љом мирно приповеда. „Радовах се," рече, „бејах задовољан, Држах, да сам сретан у свом послу био Дочеко сам оно, за шта бејах вољан, Већ сам себе самог потешко сносио. Ал ме тај мој понос брзо скупо стаде. Баш, кад се њим дичих, бејах сужањ прави: Осећах, једнако, неке тешке јаде Жудња, у свој сили, у срцу се јави. Те вечери за ме дуго санка не би. Сву ноћ бејах расан, с неке тајне жуди; Сву ноћ сам је мишљу представљао себи Ни у сну је, после, не нуштах са груди. Заљубљен сам био, па немађах власти, Једва чеках сунце и просвитак дана, Да се опет предам јучерањој сласти Да опет одлетим до њезина стана. Нисам више ишо, тек шалу да водим, Ни да лепо време само заман губим, Но да плахом срцу са свим роиски годим Да је се ситанцат нагрлим, наљубим.

Још ми беше жао, што је испит мучи, Па је мишљах тога избавити како. Имала је воље да се знању учи, Ал увиђах јасно, да јој не би лако. Врло добра беше, нуна сваке дражи, Покрај ње је човек мого срећу стећи. Кад јој нсма љубав мозке јад да блажи Како ли пољубац може да усрећи? Па кад може сретним другога да створи, Зар да не покрене туђе срце страсно? Како да се гледа јад како је мори, Кад јој се помоћи може врло ласно! Кад у јутро било, устах добре воље, Очешљам се лепо, што сам лепше знао; Очистих и рухо, што сам мого боље, Ма да дотле нисам у том уживао. Но тада се лицках, да бих лепши дошо, Манух се мурдарства, нехата, немара. Кад сам, иосле по дне, њену стану пошо Купих јој колача код два колачара. На часу тог дана не бејаше рада Пољупце смо само једно другом крали. Тужасмо једнако, што нам срце страда, Као да смо љубав давио осећали.