Стражилово

146

Љубав нам је била, тврдили смо, чиста; Клесмо се зкивотом, сунцем с неба плава, Лекција већ, зна се, оста опет иста Па се све и даље само —• продужава. Ни мислили нисмо на посо и књигу Још на уму беше само љубав мила. Она нам је само задавала бригу Молили смо Бога да би вечна била. Чим сам крај ње сео, она књигу ману, Па, на судбу своју нападати стаде, Поменувши испит уздахну на страну А ја је стишавах и блажах јој јаде. 0 свачему мишљах — било ми је жао. Већ и на то мишљах да се зкеним њоме ... Тим бих њеној муци брзо на пут стао Али то ја тајах још у срцу своме. После, у свом стану, и не заспах с тога, Сву ноћ бејах будан, али о њој снивах: Гледах је, у мисли, као друга свога, Гледах је, грљах је, љубљах и — уживах. Мишљах, препун зкуди: што је узо не би' ? Што да вечно кућу од каване градим'? За што једном не бих стеко мира себи, Па да се у дому мирно срећом сладим? Тразках јој замерке и гледах да нађем. Да ли има мане у миљу и дразки? И не могах ништа рузкно да пронађем Видех, да је срце све зкудније тражи. Још се страсган питах: има л' од ње боље? Може ли у свету дразкег створа бити? Да ли бих за друге имо више воље? Видех да се спрам ње свака мора, крити. Волим је, говорах к'о да с неким зборим, Па, када је волим, што је узо не би' За што да за њоме вечном зкељом горим? Хоћу да је узмем за љубовцу себи! Лепа је и мила, њен ми облик гове, А слатке јој речи годе уху моме. Поглед јој у мени миље изазове Сретан бих с њом био у свем веку своме. Реших, да је узмем, али, оиет, мислих: А зар да је пустим, да се бригом мори? Не, рекох у себи, па на једно смислих •Не дам да се вечпо с туђом децом бори!

А кад не бих дао, да се с децом једи, За што да се заман са исиитом мучи? За што не би могла тај труд да упггеди? Не дам, да се спрема, не дам јој да учи! Срећи јој се смешим, јади јој ме тиште, Не дам да се мучи — муке ћу је спасти! Видим, да је љубим, да је срце иште, Па у срећи њеној и сам тразким сласти. Још се с плашњом питах: куд бих без ње знао? Стрепљах, да би за ме, без ње, било тешко, Видех да би самом зкивот додијао, Мислећи на свадбу чисто сам се смешко. К'о што целом небу лепше сунце сине, Кад се дивпа дуга на висипи свија Тако ми са срца свака туга мине, Кад ми умље мисо о њојзи опија. Недељу сам дана премипгљао о том, Смер ми се о свадби врзао по глави, Заиоси ми умље слашћу и милотом Ал то за се тајах, њојзи не изјави'. Заман срце беше пуно тајне зкуди, Кад се спрам ње владах к'о спрам снога злата. А она, чим одем, у лицу заруди Па се, с тугом, свије око мога врата. На часу смо с послом били са свим стали. Књиге су пред нама тек онако биле Погледи би наши онда на њих пали, Кад би чули доход њене тетке Миле. Сваки дан би она до нас два пут дошла, Па би слатко, воду и каву донела, Али, чим би натраг, другој соби пошла, Љубав нас је, одмах, с нова обузела. Не траја то дуго — она поста сетна, Није ваљда знала, да л' ћу веран бити. Често уздисаше, што не беше сретна, А ја се премишљах па морах смер крити. И сам често бејах тужан и пун ваја, Неодлучност тешка на души ми била, Но она бејаше пуна уздисаја, Много се у лицу била изменила. Најзад је, један пут, нађем у постељи, Око ње јој бујна разасута коса. Видех да је жртва некој својој зкељи —■ Пеше без осмеха, наде и поноса.