Стражилово

155

КАКВИХ СВЕ ИМА „ЈУЖНО-СЛОВЈЕНСКИХ ПОПИЈЕВАКА"?

)) Пе давно смо читали у »У1епси«, како је једна Змај-Јованова преведена пјесма доспјела у Кухачев „Зборник јужно-словјенских попијевака« ; а управо ме то потакну, да се осврнем на једну пјесмицу из његове »још нештампане збирке попијевака«, која је за узгред изишла у преклањском »Ујепои« (стр. 282). Бољега поређења ради ево те попијевке: „1ЧГ1С110 р1Г§]фаПС1 Тапс1 1зог 2е1еп Бог, 2е1еп Бог1с иа гикаг М1пи1е тапи1е, Мап', јипасе, Девпот гикот, А пат1§'П1 сгп1т окот, /Л\ 1:1, 21У ја '/Лу пе ђГо, с!ок1е зе ис!а, 8^о се 1:1 с1ги§а, <1ок ват ја". Још као дијете слушао сам ову попијевку ; па јер ми је и сада у глави, као да сам је јучер чуо, то је ево овдје дајбуди ја од ријечи до ријечи први пут штампам.

„ЈГјепа ли је у том долу трава: Пиргита, пиргита, Пиргитанчи, повратанчи; Мануле, мане, Ман', јуначе, на ме, Ман' дер на ме б'јелом руком, А намигни дрним оком; Жив ти, зкив' ја, Жив не био од сада: ,Ј1ез', делијо, гдје и ја, Што ће друга, док сам ја?" Мислим да не треба с моје стране никаква коментара; а такијех попијевака, рекао бих, има и из Сријема, али ми није сада још и до њих.*) Мојо МедиК *) У првој књизи Вукових пјесама напомиње се припијев уза сваку врсту пјесме 448. (биоградско издање, стр 342), и у њему је почетак налик на почетак ових обију варијаната. Судећи по томе, као да сам ја осим припијева запамтио само прву врсту од праве пјесмице.

НЕМЦИ И ФРАНЦУЗИ (ТТаставак) Немачки класици I

Шта ћемо наћи у Гетовим делима, ако на страну оставимо, с једне стране: лирску појезију и идилу, с друге сгране: производе снорне вредности ? Три или четир драмата: Геца, Егмонга, Ифигенију и т. д., који су свашта, само не драмати; један несварен роман: Вилхелма Мајстера, и најпосле једно особено дело: први део Фауста , који нема ништа од савршенства правих уметничких дела, али који је, као што рече Виланд, »чудовиште што очарава«, где добре стране надмашава-ју мане. Више критичара већ су доказали, да Гец има од драмата само име. Али су хвалили живу

тачност извесних историских слика, истинитост Гецова карактера, који је чисто немачки и пун доброћудности у својој незграпности. Нарочито су опазили, да је Гете завео разбарушени романтичарски драмат и роман са шлемом и мачем. У томе нисмо ради противусловити Гетовим хвалопевцима : Гете је пропао пре Валтера Скота и Димаса (оца) у струци, у којој су Валтер Скот и Дима (отац) успели; радо му нризнајемо ту заслугу, али му другу не признајемо. Радња није једна; ту и тамо, истина, види се, да је Гетс имао као намеру да слободнога витеза Геца сгави на супрот Вајслингену, племенитом дворанину нод платом владике од Бамберга. Али ова намера није изведена. Већ од половине трећега чина Вајслинген се губи из