Стражилово

149

игсп д ДхЈсшЛ ^ р т А и 3 м 0 Ј ; Ж ј ^ и.јаем«) месеца јунија године 1849 иа »Пласту« на врх виса над Тителом и сеђасмо, као сваки дап, зором пред шатором. Једнога дана ири рађању сунца доведоше нам Шајкаши, који ноћу но Тиси и по барама међу њом и селом Чентом у Банату, где стајаше једно одељење непријатељево, на мањим шајкама пловљаху као патроле, да нам се у мраку не би нико ировукао кроз линију наших стража — доведоше нам, рекох, у бари Чеврдији испод Ченте ухваћене две особе, које се на чамцу беху упутиле к нашој линији, да нромотре наш положај и наше страже. Беше то висок, стасит, леп младић у проету оде.ту, као што га имају наши рибари. За шеширом чак задевена игла са уденутим ■концем. По његову интелигентном лицу и кретању му видело се, да тај човек није рибар од заната. С њиме жена, управо госпођа, ако се узме у обзир одабрана јој одећа и веиа отменост у нонашању. ђенерал Книћанин даде ђепералштабпом капетану Јоци Станојловићу опог младића, да га испита и да све узме у записник. Мени определи госпођу. Младић се одмах у почетку изда као официр из противничке војске и као увода. Моли да се с њиме поступи но његову чину Тога наравно нема! Увода је увода, и по ратном закону свију држава, и најпросвећенијих, чека њега смртна казна. Официр се не сме шуњати ноћу, преобучен у просто одело, међу обема ратним позицијама, да прегледи противников положај. Ако то чини, онда носи своју главу у торби. Ја нредузмем испит са женом-уводом Беше то госпођа тако од двадесет и осам годипа, лепушкаста, пуна, једра, плаве косе и плавих очију, бољега реда: одевена беше у укусно летње одело; њен начин, њен немачки говор беше чист и отмен. Како сам знао да ће обоје бити по ратним законима стрељани, узех је добро на испит, да бар њу, ако је ијоле могуће, спасем. Рече ми име и презиме, и да је удата ва једног чиповника из Ж не далеко од града Темишвара. Дошла је, вели, да се састане са својим рођаком, официром, који се находи у нашој, српској, војсци.

УВОДА 3 С II О М Е Н И Ц Е »Који је то официр ?« запитам ја. Није му знала имена. »Па зар се ноћу и кришом на чамцу иде к нама? За што писте код Перлеза до наше страже дошли са белом заставом и са трубачем, на би вас пустили до нас, или би вашег рођака к вама довели. Али онда бисге морали знати његово име.« Најзад, кад виде да јој врдање не хасни, призна, да су обоје хтели да иослуже свом заповеднику у Ченти као уводе: да извиде нашу позицију, особито од јужне стране Титела. Беше онда вода разлила, да се на десној обали тисиној могло чамцем доћи до под ивицу вароши. >•Жао ми вас је! Али ви сте се титрали својим животом. Зар нисте знали, шта вас чека, ако будете ухваћени на. том свом путу ? Спремите се дакле! Ратни закони не знају за милост. Ако имате што да поручите своме муевојој аио кх имате, иоверите их мени, ја ћу испунити вашу последњу жељу.« • Она врисну плакати и молити ме и преклињати, да ју пустим. Кад виде да не хасни и да ту не решава моје срце, већ јасни параграф ратног закона, а она се преда мном баци на колена и као случајно и нехотице јој се сроза са рамена велика мирама, којом се је била увила. Ао, да облих ли и дивних рамена! Да пуна ли и бела врата! Да нластичних ли и као млеком наливених груди! Бела је била, бела као лабуд! Сад ја осетих, које ће врсте бити та жена увода. У рату, у свакој војсци (наша српска није их имала) врзе се по таборима и становима нека особена врста женских. Уз љубавно пустоловље хоће те красотице да служе радо — из пустоловља — и као уводе. Је ли она била милосница оног младог, лепог другара свог, или можда милосница заповедника у Ченти, то је споредно питање, које се мене не тпче, и за то није имало значаја по мој заиисник. Мени је нешто друго било на срцу. Опа долази од Темишвара. Овај је град опсађен неиријатељском војском. ђенерал Рукавина брани га јуначки. Не да га.

%