Стражилово

151

то учинити таки утисак на њ". Још по највише могаху да га разговоре деца; с њима се по некад чак и смејао; али сгсоро сваки час је устајао и на прстима одлазио, да види болесницу. По иекад би му се учинило, да га она позна. Није имао никакве наде, да ће оздравити, као што не имађаху ни остали, али ипак за то се ни макао није од собе, у којој је умирала Лиза, него је обично седео у споредној соби. Но једаред, дваред је и у те дане показао у један мах изванредну делатност: дизао се наједаред, јурио у Петроград лекарима, звао који су најчувенији и састављао конзилијуме. Други. последњи конзилијум био је у очи смрти болесничине. На три дана пре тога говораше Клавдија Петровна с Вељчањиновим озбиљно о иотреби, да се нађе, најзад, господин Трусоцки ма где: „јер у случају несреће ЈГиза се без њега не би могла ни сахранити". Вељчањинов промрмља, да ће му написати писмо. Тада стари Погорељцев изјави, да ће га он сам наћи помоћу полиције. Најзад написа Вељчањинов писмо од два три реда и пошље га у покровску гостијоницу. Павла Павловића као и обично не беше код куће; и он остави писмо Марји Сисојевној да га преда. На послетку умре Лиза, нрекрасног летњег вечера, заједно са заласком сунца и тек ту као да се пробуди Вељчањииов. Када су самртницу опремили, обукавши је у празничну белу хаљиницу једне од кћери Клавдије Нетровне, и положили је у дворници на сголу, са цвећем у скрштеним ручицама, он приступи Клавдији Петровној и, севајући очима, изјави јој, да ће овога часа довести и „убицу". Не осврћући се на савете, да причека до сутра, он се одмах упути у град. Зиао је где ће наћи Павла Павловића; није он само но докторе ишао у Петроград, по неки пут му се у те даие чинило, кад би он довео на смрт болесној Лизи оца, она би се, кад би чула његов глас, пробудила; тада би он као очајник нолетео, да га тражи. Павле Павловић становао је као и пре у самачким собама, но но собама није вредно било ни иитати: „по три дана не ноћива и не долази" — раиортовала би Марја Сисојевна — „а дође изненада пијаи, не остане ни по сата, па се опет дигне и оде; са свим се распустио". Момак из покровске госгијонице рече међу осталим Вељчањинову, да је Павле Павловић, пре још, посећирао неке девојке на вазнесенском проспекту. Вељчањинов одмах нађе девојке. Ове обдарене и почашћене осоое одмах се сетише свога госта, нарочито по његову шеширу с крепом, при чем га одмах ту и изгрдише, наравно за то, што им више не дола-

зи. Једна од њих, Каћа, узе на себе да ће у свако доба наћи Павла Павловића, с тога, нгго се он сад не миче од Машке Нростакове, а новаца има преко мере, а Машка та — не Простакова, него Прохвостова, лежала је и у болници, и само да она рекне једну реч, онај час би Машку у Сибир. Међу тим Каћа је тога пута не нађе, али у тврдо обећа за други пут. И на њену помоћ надао се у овај мах Вељчањинов. Дошавши у варош још до десет сати, пође с њом у тражњу. Још ни сам није знао шта ће управо учинити сад с Павлом Павловићем: хоће ли га за нешто да убије, или га просто тражи, да му јави о кћериној смрти и о прекој потреби да и сам буде при погребу ? На првом кораку не беху срећне руке: иоказа се, да се Машка Прохвостова здрпила с Иавлом Павловићем још ономад, и да је некакав Казначеј „пробио столицом главу Павлу Навловићу". Једном речи, он се дуго не могаде наћи, и, на послетку, већ око два сата по по ноћи, Вељчањинов, на једаред и изненада, наиђе па њ и сам. Павле Павловић је био савргаено пијан. Опазивши Вељчањинова, јурну к њему с раширеним рукама и стаде викати, као да га ко коље. Вељчањинов га пун јарости докопа за плећа и, не знајући ни сам за што, стаде га дрмусати обема рукама, тако да му зуби зацвокотагае. Павле Павловић одмах се престаде дерати и са тупоумним пијаним страхом гледагае у свога мучитеља. Не знајући ваљда, шта да ради с њим даље, Вељчањинов га снажно притиште и посади на дирек поред тротоара. — Лиза је умрла! — викну му. Иавле Павловић је седео на диреку а упиљио очи у њега. На послетку разабра, шта хоће да каже и лице му чисто потавне. — Умрла... — прошапта некако чудновато. Вељчањинов ие мога разабрати, да ли се онако пијан подсмехнуо својим дугим гадним осмејком, или му се штогод искривило на лицу, али после једног тренутка виде, где је усиљавајући се подигао своју десну руку, да се прекрсти; само што не беше у стању да се прекрсти него му уздрхтана рука немоћпо паде доле. Неке време остаде за тим миран и онда устаие полако са дирека, ухвати се за своју даму и ослањајући се на њу пође својим путем даље, чисто као у несвестици — и бага као да не бегае ту Вељчањинова. Али овај га ухвати опет за рамепа. — Разумега ли ти, пијана наказо, да без тебе њу ни сахранити не можемо! — викну на њ предишући. Трусоцки се окрену њему.