Стражилово

153

столу, да јој је, Бог зна ода шта, један прстић у болести помодрео; то га је у онај мах тако поразило, и тако му беше жао јаднога прстића, да му је тада и дошла у главу мисао, да онај час нађе и убије ГЈавла Павловића — све донде је б о као без чувства. Да ли је увређени понос уморио то детиње срце, или опа три месеца патње и мучења од стране оца, који је на једаред променио љубав у мржњу, који ју је вређао оном погрдном речи, смејући се њезину страху, и који ју је на послетку избацио к страним људима ? — Непрекидно је овако разглабао све ово и варирао на хиљаду начина. „Знате ли ви, шта је била за мене Лиза?" — опомену се на једаред узвика пијанога Трусоцкога и осећајући да то већ више не беше ачење, него истина, и да ју је заиста некад волио. „Како је могла та наказада буде тако нечовечна са дететом, које је толико волео, и да ли је то вероватно?" Али сваки пут би се брзо махнуо тога питања, чисто га се отресајући; беше нечег узкасна у том питању, нешто, што се не могаше издржати ни — решити. Једнога дана отумара, не знајући скоро ни сам како, на гробље, где беше Лиза сахрањена и нађе њезину могилу. Од како је сахрањена, није био ни једаред на гробљу; све му се чинило, да би то било и сувише тешко за њ, па пије смео да оде. Ну чудновато, кад је приникао њезину гробу и пољубио га, њему одлакну. Беше лепа вечер, сунце

је баш седало; унаоколо је расла око могиле сочна, зелена трава; у близини је у бокору руже зујала пчела; цвеће и венци, које су иосле сахране оставила на Лизину гробу деца и Клавдија Нетровна, лежаху још ту. И први пут, после дуга времена, чисто као да му зрачак наде освежио срце. — „Како ми је лако!" —• помисли осећајући тишину на гробљу и гледајући на ведро и мирно небо. Прилив неке чисге, непомућене вере у нешто испуњаваше му душу. — ,,'Го ми је послала Лиза, то она говори са мном!" — рече у себи. Већ се са свим смркло, кад је пошао са гробља кући. Одмах уз пут, на неколико корака од гробља, беше у ниској дрвеној кућици нека врста бакалнице, механе или тако нешто; кроз отворене прозоре видели се за столовима госги. Упозна у једном од њих, који је седео тик уз прозор — Павла Павловића; опазио је да и овај њега види и да га радознало посматра кроз прозорче. Прође мимо и за мало час чу да иеко иде за њим; за њим се у истииу журио Павле Павловић; мора бити да га је миран израз на лицу Вељчањиновљеву нривукао и ободрио. Кад га је стигао, он се понизно насмеши, али већ не пређашњим, пијаним осмејком, јер у опште није ни био пијан. — Здраво! — рече. — Здраво! — одговори Вељчањинов. (Наставиће се)

0 ПРОШЛОСТИ БЕОГРАДА

(Наставак)

Турска је пешадија у три линије једно за другим била намештена, исто тако и коњица, која се налазила међу колонама пешадије. Артилерија је на исти начин била распоређена. Осим тога су за леђи посадној војсци две велике батерије, од којих је једна била управљена према Дунаву а друга према потоку Мокрилугу, што утиче у Саву, штитиле војску од мождашњег нападаја крсташке војске од Дунава и Саве амо. Висови Дедине, данашње топџидерско брдо, а тако исто и гпабачки друм, што се простираше доле у долини дуж Саве, добро су били поседнути и чувани. На висовима за леђи посадној војсци, а тако исто и код села Мирижева стојала је турска резерва, штитећи повлачну линију према Смедереву.

Дању и ноћу пуцало се на град. Страшна грмљавина топова могла сс чути до Сегедина, где се прикупљала крсташка војска Сибињанина Јанка. Ту војску ваљало је да одбије турска, флота, која се у Видину спојила, Дунавом до Београда допловила те се ту на Дунаву наместила око града. 14. јулија дође Сибињанин Јанко са својом дунавском флотом, у којој је такођер било двесга лађа и коју је од чести скупио у Сланкамену, од чести у Београду под Силађијевим руководством саградио, на супрот турској флоти пред Београдом. Турске су лађе очекивале Сибињанинову флоту на сред реке више Земуна. Нападају Мађара, који су у наглу темпу низ реку веслали на турску флоту, нису могли Турци лађама својим да одоле, и то у толико