Стражилово

210

т

очивам мирно у густоЈ, зеленоЈ трави; Упирем у вис дуго очи своје; А цврчак песму монотону поје, И мило небо горе се нада мном плави.

УСАМЉЕНОСТ У ПОЉУ (ХЕРМАН АхЛМЕРС I По њему плове нежни облаци бели, К'о мили снови; и мени се чини К'о да сам давно умро у даљини И срећан летим кроз вечни простор цели. с. д. м.

СРЕЋА И ЉУДИ 111Л.1А У ЈЕДНОМ ЧИНУ НАПИСАО И. И. ВУКИћЕВИћ (Наставак)

ЈЕДАНАЕСТА ПОЈАВА Евица и пређашњи Евица. 0, браца!. .. Кад пре? Чисто сумњам. (Прети му нрстом). Зорка (равнодупшо). Не мислим да се може што сумњати ? Евица. Не верујем . .. је л', браца? Аца (збуњен). Та . .. та... свакојако... свакојако. Евица (прекида га весело). Овако ће бити досадно. Сад нам је пуно срце, па бар стварајмо планове. Дакле.- прво и прво с киме ћемо делити нашу срећу? Зорка. Господин Аца каже: како се нокажу прилике. Евица. Прилично паметно! Аца (увређено). Евице! Евица. Пст! Сад се морамо само . смејати. За тим морамо погледати мало у будућност. Зорка. Господин Аца каже: то треба оставити времену. Евица. Нрилично глупо! Аца (увређено). Али, Евице! Евица. Пст! Ти знаш прво правило. Треће је: шта ћемо са сгарим жељама? Зорка. Господин Аца каже: ноз положај, ново све. Евица. Е, то је пола глупо, пола паметно. Аца (скочи). Евице, тако ми Бога, ја ћу . . . . Евицч. Молим! Аца (мирније). Већ ме једиш ! Евица. Мораћу те казнити, што си заборавио прво правило. Прво правило гласи: Не сме се љутити! (Прети прстом): Запамти!. . . А како ћемо назвати нас .. . наше друштво ? Зорка. Ја предлажем: друштво за шалу, Евица. Прима се к знању . .. Ти, браца ? Аца. Ја велим да га зовемо ... да се зовемо: „друштво од сто хиљада динара"!

Евица. Не прима се к знању ... Да си бар рекао од пет стотина хиљада гроша.. . ал' овако не ћемо. Знате како ја предлажем: „друштво без тајни..." Но? Зорка. Чудан назив. Аца. И нема смисла. Евица. Напротив. Дакле почпимо. (Окреће се Зорци): Како стојимо с овим? (Показује њено срце). Зорка (збуњено). Али, Евице? !... Евица. Мир! Јасно и гласно. Зорка (збуњено). Ја мислим, кад је сумња, онда се пита. Евица. То се зове одговор! Дакле? (Окреће се Аци): Шта та страна још ћути? Аца (збуњено). Али, Евице?! Евица. Већ се једим. (Тргне се): Раг(1оп, хтедох рећи: прелази у досаду .. . брзо, брзо . .. одговор! Аца (збуњено). Али, за бога ... ја сам .. ја већ одавно ... ја ... Евица (Зорци). Је л' довољно? Замислите сад мене од шесет година, како полажем руке на вас овако (благосиља их) и уздрхталим гласом кажем: мој родитељски благослов! Аца. Зорка. Евица (поклони се). Газуме се, сад је и на мене ред и ево признајем, да ће се све лепо свршити и тако је први чин наше среће готов. (Чује се с поља вергле како свира валцер). Евица. Ах, прекрасно! (Узме Зорку.) Пази: „Сексшрит!" (Играју и смеју се. Аца посматра). Браца, узми и ти ту столицу . .. Пази, Зорка . .. Један, два, три .. . Број: један, два три. Жао ми је, браца, ал' имаћеш и ти времена. (Свирка стаје.) Ох, цео бих дан играла ! Зорка. Кад би имао да ти који цео дан свира. Аца (гордо). И о томе да се говори! ?... То је

Евице!