Стражилово

264

Ударише печат на облаке, Те не паде дажда из облака, Плаха дажда, нити роса тиха". Уштокали се рибари, да црње не може бити. Окрећу свакако, па рибе ни толико, да се дајбуди јадна надница извади. — А шта је оно у чуну? — Мали струк. — Па ја то прошастих година нијесам виђао на Дунаву. — Не струкаримо ми свагда. — А што вас још који не струкари? — Док видимо, хоће ли Рудица бити срећне руке; а ми му сви желимо, да ухвати што више рибе. — Доиста је то лијепо од вас. У том разговору спустисмо се низ подзидану обалу, посједасмо на околне чунове и гледасмо тпта се ради око малога струка прије него се баци у воду. Око једнога повеликога камена, каквијем се моји земљаци у Лици умећу с рамепа, свезан је крај од конопчића, који је дебео као гушчје перо и зове се ишљиг , а опреден је од конопљанога власа. За овај камен привезана је и тиква на подугачком канану (шпагу или дретви); канап је иоводац, а тиква с њиме лловац. Тиква треба да плови иоврх воде, кад се камен баци на дно њено. Комад ишљига обично је дугачак око педесет метара, и то је један копац. У по килограма иду четири или пет конаца ишљига. У том малом струку бјеше тринаест таких конаца а на сваки се конац смјести по десет удица броја 16 и 18. Свака удица има свој језичац (^УМегћакеп), а утврђена је препреденим канапом за ишљиг, који је мало дужи од педља, а каже му се путило. Да и овај ишљиг падне по дну воде, дође на петнаест удица по један камичак, око којега је он смрснут, и то по жљеби, која је око камичка начињена, да се не би како измуљио Видјех послије у једнога струкароиш оваки камичак само на крају ишљига; да није ових камичака, струк би се иомрсио, чим би се само једна риба ухватила. Овако она није у стању да га нокрене, већ чека, док струкарош по њу дође; а не смета ни другим рибама, да њеним трагом пођу. Да рибу намаме на удице, ту је и мамак (другдје мека и мамац). Три врсте мамка гледах тада. Једно бјеше ровац (СггуНоШра уи1-

§;ап8 Ба<;г.), али свима су пооткидане главе. И овако без главе, не би човјек вјеровао, могу ровци у пијеску и по осам дана да живе, та дуже него ли са главом. Па због тога су сгрукароши начинили и загонетку: »Шта живи осам дана без главе?«. А ровцима откидају главу, да један другога не једе и тако да не мрсе струк. Друго је глиста, а треће су коњске шјавице или копитаре (НаеторЈв уогах Мо§;.ТаМ.) Али мећу они и врсту пијавице, која је »сва црвеиа, има форму као глиста, само је тврђа од ње и не купи се као пијавица, него се савија у клупче«. Рибари је називају дурбаком или дрвењаком (а то је МерћеНв уи1§ап8 Мо§ -Тапс!.). Но прије него стану глистати мали струк, морају га наређати, т. ј. метнути озго по канату ■*) од чуна једну удицу до друге. На прву дође ровац, на другу глиста, па трећу копитара, на четврту опет ровац, и тако све редом, док се не дође до ношљедње удице. Струкарош Рудица метао је послије преко реда и рибицу бадеља (ОоћШз 1;аеша К). Мали струк није Бог зна шта, али је око њега велика тшарија; та и копитарама се одсијецају ножем »уста и реп«, да се не би у води нрилијепиле за дно, пего да играју као и други мамак, и тако да иримамљују похлапну рибу: шаранце, мрену, сомчад и кечигу. Чисго се човјеку смучи, кад види, како се оне животињице превијају од мука на оним заоштреним удицама; али мора и то да буде, јер је човјек »господар од риба морских и од птица небеских и од свега звјериња што се миче по земљи«. И са тако наглистаним струком отисну се струкарош у чуну од обале и одвесла тамо, гдје ће да га баци. То је било у очи почитка сунца, т. ј. ирије него сунце зађе или почине. Дошавши тамо, баци у воду најприје тикву, па онда онај камен полако спусти; а ишљиг са удицама скида се све и сам кад покреће чун, само мора камичке да избацује. Гдје је вода мртва, т. ј. није јака, тамо се може бацати мали струк и са више удица (до 400); али свакако ће удице са оним мамком малко подизати се у вис. На дан бацају и дижу струк обично три пута; кад га дигну, онда га опет наређају и иопуњују, т. ј. ако је који мамак липсао или скапао, измијењају *) Капат у чуна зове се још и рабар^ од „кашгг" је други падеж једнине „каната".