Стражилово

265

га. Кад струкаре на камену (гдје је корито или »колијевва« каменито), куда има само ситнежа (ситне рибе), онда мали струк и но осам пута бацају и дижу у једном реду (у 24 уре). Којијем је редом струкарош бацао дијелове малога струка, тијем их и диже; дакле му тиква још из далека показује, гдје ће да започне Да му се ишљиг не замрси, има он уза се округлу корпу (без уха), те га у њу меће. Ако је ишљиг затегнут, он се радује, јер зна да се њешто ухватило; па кад привуче удицу са ухваћеном рибом близу и хоће да је дигне у чун, он с другом руком хитро подметне пода њу мередов , да му не би задавала посла, а можда још и из.руку умакла. Али зна и та тиква да пукне, особито куда парне лађе чешће пролазе; на како ћемо онда до струка да дођемо? Досјетили су се рибари и томе. Имаду они двије новелике куке, које су око по опеке (цигље) стегнуте и на ишљигу висе. Па тијем мачком вуку онда по дну, док

не затгае за струк. Чим се кука додирне струка, одмах то њихови прсти знаду; а право да кажем, на таким мјестима и немају они тикве на малом струку. * •* * Сјутрадан павратио сам се тамо, кад ли струкарош Рудица опет глиста мали струк. Бјеше и њему »прва срећа — празна врећа«. Толика патња и борба са водом оде му ни у што. Та земунским рибарима је само онда добро, »када жаба крекеће на врх тачке« (у виноградима, шго их је до скора било у »Барама«) т. ј. кад се Дунав с прољећа разлије те покрене рибу, која на малој води лежи. Али је и мимо тога Лазарева субота обрадовала другога струкароша, јер је ухватио симче од двадесет и два килограма; и то га је тако скрушило, да ће и од тога богогонца постати прави богомољац, какви треба да су и сви рибари. Мојо Мсдић

КУФШТАЈН (Свршетак)

»Царска кула«, после револиције од год. 1848, била је тужна кућа многим политичким заробљеницима. На самом уласку стигосмо два господина, који се, такођер, беху упутили на ту кулу за неким послужитељем. Један их беше човек у дубокој старости, па се ослонио на руку онога другог, пунога мушке снаге, те корачаху ногу иред ногу. Сва спољашност им показиваше друштвену одличност, а у очи нам беше упао онај озбиљни сумор на лицу им, са каквим се улази у кућу, у којој мртвац лежи. Пођосмо полагано за њима чак до трећег боја. Послужитељ хтеде још даље уза степенице, али старац се окрену лево узаним ходником и застаде наскоро пред једни врати. »Може ли се у ову ћелију?« запита послужитеља. Овај отвори врата широм, а старац отпусти руку свога вође, па уђе сам унутра. Клецајући пређе преко ћелије, подиже укрштене руке према челу, на се тако наслони њима на зид под маленим прозором и стаде горко плакати. Ја и мој саиутник стадосмо као окамењени спрам врата у ходнику ; послужитељ је равнодушно гледао сад у ћелију. сад по ходнику, а

старчев пратилац је скрштених руку, пун узбуђења, посматрао узану, празпу ћелију, у коју је врло мало светлосги допирало на ону јаком гвозденом решетком оковану рупу у дебелој зидини, која само с тога носи име прозора, што би ваљало да има са овим једну исту сврху. Тешко је то — гледати седа, погнута старца кад плаче. Па још кад му из очију провирује надмоћност ума и душе. У детињским и младалачким, иа још и у годинама мушкога делања расплаканоме можеш донекле ублажити тугу искреним речима благе угехе и топлим саучешћем; можеш га охрабрити надом у лепшу будућност; — али како ћеш наћи мелема ојађеној души седа старца, који је искусио и преживео већ све оно, што је кадро да утеши човека у тузи? Стару је човеку једина утеха гроб, а та утеха не ублажава болове, него их, заједно са носиоцем њиховим, у себе прима. Том се утехом човек не може приближити човеку. Ја и мој вођа постојасмо ту часак два па се пустисмо награг низа стеиенице, да присутношћу својом не вређамо тужне осећаје тих непознатих путника. Ирошла ме воља да даље