Стражилово

1П

Господ се осмјехну благо па јату анђела мили' Притапта нешто ти'о; Анђели летнуше летом и за час један тили Бајан апђелак мио С њима па небо сгиже. То бјеше Селмина бајна. „Ово је небо моје, ово је света тајна Што у мом срцу живи! Ово је рај и сила Што с двери душе моје пјесмици диже крила ! Опрости Хафису, Боже, ал сад нек пјесма живне У славу милосги твоје и славу Селмине дивне!

У славу анђела новог, у коме свето сјају Све ове љепе дражи што у твом живе рају!" И Хафис узе лиру, и цјеле небеске силе Слушаху слатку пјесму бесмртне љубави миле, У сваком звуку бјеше оган> што срце пали II смјерна молитва чиста што благог Бога хвали ! И од тог часа Хафис, кроз крило божјег сјаја, Безбону пјесму креће И с лепим анђелом својим по врту светлог раја Мирисно бере цв'јеће. Алекса Шантик

У ш /љетриче иопац близу зовина коренка, Други му се јавља из дубоке ноћи, Са мном никог нема, само моја сенка Ступа поред мене по шумској самоћи. Зрак месечев дрхти кроз клонуле гране И тихо испреда сенчице и мреже Што нечујно слећу сребром испреткане И прострте мирно по стазици леже.

у ми V Заспао је славуј у мрачној дубини, Не чује се бахат ни мојих корака, Тек песма из траве у овој тишини И пажљиви шапат младих огранака И опет бих натраг до рујна осванка, Да не сметам миру, што га поноћ ствара, Јер са страхом слутим, да дух благог санка Дубоко у шуми негде се одмара ... ЛевсвЈи

ЗА ПА Ц Р Т И Ц А И уЈ|Рј| ило је то у неђељу вече. Баш је сунце за Хум залазило па разбациваше своје пошљедње зраке на све стране. А наш млади Кузман Радинић затворио се у своју собу, узео столицу, сјео нокрај иенџера, иа се загледао, а ни сам не зна камо. Ова лијена вече чисто га занијела на се замислио, замислио се баш крупно. Пред очи му излази сва његова прошлост, још од ђетињства.. Сама му се ниже слика за сликом! . . . ... Зна он врло добро, кад је био још мали, како му једном однијеше оца; однијеше некуд и он га никад више ни виђео није. Мати је тада плакала и набрајала, плакао је и он, а није знао за што. Иза тога за неколико година па му се и мати разболи. Леже јадница на душек па се неколико дана мучаше и паћаше а онда и она умрије.

з МОСТАРА Онда му је било равно девет година. Остао бијаше сам самцат, што но веле, на голој подини. Нити је имао кога свога да се за њега брине, нити други шћедоше да га приме на свој врат. Док се најиошље не смиловао кум Јово Бескућник те га узе на поведе у Мостар. — Даћу ја тебекаре, па да научиш трговину ! — рече му. Кад су дошли у Мостар, кум Јово га одведа газди ђорђи Слаткићу. — Ево ти, вели, доведох ово сироче, па да га примиш и раниш као што те Бог учи. Никога свог нема, па сам га узео, да га дам у какву магазу, па нека се учи раду. Газда ђорђо га промјери од главе до пете. — А шта иште плаће? — запита. — Плаће ти не ће, него само да га дајеш па да иђе у школу и да се приучаје књизи. Газда се мало промисли. — Е добро! — рече најпошље — Узећу