Стражилово

294

„Та дабогме, ваша је мати била из Ликодије! Отуд у вас та кавгаџиска крв! Ох, да вас могу овако очима прогутати!" — „Па — мозкете, очима ме ирогутајте, ма ни труна не остало; него де, боље ми подигните овај терет на леђа." „Та за вас бих подигао целу кућу, а не то мало, бих, Бога ми." — Хајдемо брже, јер иначе ћемо начинити вашар од овог чокоћа." „Да сам богат, женио бих се девојком таком као што сте ви, госпођице Санта." — „Ја се не ћу удати за краља с круном на гла ви као Лола, али за то имам мираза, ако ми бог пошаље младожењу." „Зна се, да сте ви богати, зна се то." — „Е на кад се зна, а ви се пожурите, јер ће отац сад одмах доћи, а нисам рада, да ме нађе овде с вама." Отац се је чешао иза уха, али девојка није ништа хтела да зна о том, јер ју је непрестано бола у срце и играла јој пред очима берсаљерска 1фвена капа, и када отац Турида истера из куће, отварала му је ћерка прозор и разговарала се с њим по читаве ноћи, тако да цело суседство ни о чем друго није говорило само о том. „Ја ћу полудети," говорио је Туриду, „не могу ни да спавам ни да једем." „Све којешта!" „Тако ми части!" Међу тим је Лола кришом свако вече слушала њихов разговор и бледела је и руменела; једног дана рече она Туриду. ,,'Гако дакле, браца Туриду, зар се старим пријатељима човек више и не јавља?" — „Ах, благо ли си оном, ко се вама сме јавити." „Ако хоћете да ми се јавите, ви знате, где ја седим!" одговори Лола. Туриду је толико одлазио, да је Санта опазила, и увек му пред носом затварала прозор. Суседи се згледаху смешећи се и машући главом. Лолин муж је ходио по вашарима са својим мазгама. „Идем у недељу да се исповедим! Снила сам ноћас црно грожђе," рече Лола. „Та мани се, мани се!" молио ју је Туриду. — „Идем ја. Хтеће мој муж да зна за што се иисам хтела исповедити пред Ускрс." „Ах!" шаптала је Санта, чекајући на коленима, да на њу дође ред да се исповеда, а баш у тај мах беше Лола исповедила своје грехе. Браца ■ Алфијо се међу тим вратио са својим

мазгама и са пуним џеповима ; донео је жени лепу хаљину. „Имате право, што јој доносите дарове," рече му сусеткиња Санта, „јер док ви нисте били дома, она вам је красно дичила кућу!" Браца Алфијо беше од оних кириџија, који кану чак на уши набију, те када чу да се тако говори о његовој жени, промени боју, као да га је неко убо ножем. „Господе мој," рече, „ако нисте добро видели, не ће вам ни једно око осгати у глави. Ако вам се ја станем светити, не ће бити добро ни вама ни иком од ваших; не ћете више, моћи нлакати." — „Нисам ја научила плакати!" одговори Санта; „ја нисам плакала, ни кад сам видела, како се Туриду ноћу крадом увлачио у кућу вашој жени." „Добро, добро!" рече Алфијо. „Хвала вам!" Од како мачак дође кући, не показиваше се Туриду више ни на улици ни пред кућом, него је заборављао свој гнев у крчми са осталим друговима ; а на нрви дан Ускреа стојала је на њихову столу чинија са кобасицама. Када браца Алфијо уђе у собу, по погледу његову знао је Туриду, ради чега је дотао, па метну виљушку на тањир. — „Имате ли каква посла за ме, браца Алфијо?" „Немам, браца-Туриду; ово је прилично протпло времена, од како вас нисам видео, па хтео сам ево да говорим с вама нешто, та ви већ знате шта." Туриду му пружи пехар но Алфијо га одбије руком. Онда Туриду устане па рекне: „Еио ме, браца-Алфијо!" Кириџија му метне руке на раме. — „Ако сутра дођете онамо до Канцирије, разговараћемо се о тој ствари, браца!" „Очекујте ме на друму у зору, отићи ћемо скупа." После тих речи пољубише се у знак да се изазвали. Туриду Алфија угризе за ухо, а тиме му свечано обећа, да не ће изостати. Другови отпратише Турида дома. Јадна Нунција увек очекиваше у дубоку ноћ сина. „Мати," рече Туриду, кад дође кући, „сећате ли се још, кад сам одлазио у војнике, како сте мислили, да се не ћу више вратити дома. Пољубите ме онако, како сте ме онда иољубили, јер сутра идем далеко." У рану зору уста, узе свој нож, што је под сеном држао, кад је полазио у војнике, и упути се до Канцирије. „0 Господе мој, камо ћеш тако љутит? јецала је Дола, сва у страху, када јој је полазио муж. „Та не ћу далеко," одговори он „алибипотебе било боље, да се више не вратим".