Стражилово

327

траг, ниткови! Какав Гришка?! Шта? Педесет година, брада седа, трбух дебео! Не, пријатељу, још си ти млад, да тераш са мном шалу. Ја истина одавно нисам читао и слабо иде, али ово видим и разумем, кад је догорело до ноката. (Чита по реду): „А го-ди-на и-ма два-де-сет." — Ето, пријатељу, где је ту педесет ? Видиш — двадесет! Други стражар. Јесте, сећам се, двадесет; тако су и нама рекли. Први стражар (Григорију). Ти си, брате, неки обешељак!

(Док је Варлам читао, дотле је Григорије стајао, држећи руку на прсима и са погнутом главом.) Варлам (продужи): „Узрастом је мален, груди широких, једна му је рука краћа, очију плавих, косе риђе, на образу има брадавицу, тако и на челу .. ." А, пријатељу, ниси ли ти тај? (Григорије истргне нож; сви устукну, а он искочи кроз прозор.) Стражари. Држи ! Држи! (Сви беже као сметени.) ће се)

М А Р (На< ■М Ј^Шутра дан, у Маријину друштву, постао 8 ^илан расположенији. Поред ње је "заборавио па своје јаде. А то није ни чудо. Већ је неколико дана, како је умакао испод утецаја својих гонилаца па се некако осећао сигурнији Мени се и онако чинило, да оп и сувише озбиљно узима ту ствар с Иванком и њеним родитељима, а био је синоћ мало и угрејан, када ми је открио и поверио потешкоће, које би морао отклонити па да узмогне Марију назвати својом. Према Марији се понашао тако, да већ није било сумње, да је сматра својом заручницом. Једнога дана одем до Марије. Јулка изнела преда ме силесију накупована платпа и разних стоних ствари, које обично спремају удаваче. Стаде ми ређати, како ће ово бити за ово, оно за оно. У то уђе и Марија. Ја сам све схватио. Марија се смешила блажено. Знао сам, на што то све, а знала је и Марија, да ми је све познато, али ја нисам хтео ништа да говорим, у толико више, што ми Милан од онога вечера и не спомињаше своју »тајну«. Њих две разговарале о томе, како би требало ово уредити, а како опо. Марија би тек: ово је овако код стрине, оно онако, а Јулка би тек напоменула, како је код стрине много што шта по старој моди. Мени се врзле разне мисли по глави. Ма да ми Милан ништа није спомињао од онога

И Ј А 1вак) вечера, ииагс се нисам могао отрести страха, да ће и Марија проћи, као што прођоше многе, да ће се разочарати. Још како тако, да се није дознало и у селу, шта се овде смера. Јулка је сматрала за особиту част, што им је Милан редован гост. Слушајући разне гласове по селу, она је била управо приморана некима поверити, за што Милан к њима долази те се тако дознало, да ће Марија бити — срећна. Кад по Марију дође другарица јој једна из суседства те је одазва до себе, запитаћу ја Јулку: »На што то све?« »Па, за Бога, треба свака удавача да се спрема за раније. Ваљда не ће чекати баш онога дана, када се заручи.« »Будимо искрени. Ви мислите на Милапа.« »А за што не и на њега?« »Но, но, па моа;е се мислити, али да ли ви помишљате и на друге прилике, на пример, да он, када овде сврши своју мисију, оде кући, па почне озбиљно размишљати о своме ноложају, или га пападну родитељи, или га слете пријатељи . . . или каке друге мисли; а треба да знате, да код аванзмана играју велику улогу и имена жениних родитеља . . . па шта онда ? Изаћи ће Марија на глас, па да плете седе . . .« »Ви не познајете онда Милана. Видите, ви држите, да ја не познајем младе људе, али ја знам да Милан није такав. Милан не гледа на то. Он је способан чиновник, то говоре сви у А. А кад је такав, не треба му женино име. Он каже, да је у Марији нашао девојку, ка-