Стражилово

328

к«у му срце жели, а цео свет га се не тиче. Он хоће да је он задовољан. Синоћ нам је баш о томе говорио, па, сумњајући ваљда да му ми не верујемо, понављао је више пута, да једва чека час, када ће уредити неке своје приватне нослови, па да запроси Марију. Бог с вама! Дакле по томе да се сироте девојке не могу удати за мало боље људе само с тога, што им очеви нису барони! А знате ли ви, да је онај гроф узео иросту циганку, јер му се допала. А шта фали мојој сестри? Сто и сто нута је боља него оне каћиперке. Та ви је бар познајете! Ни за што друго није створена, већ да кућу кући, да буде мужу права жена . . .« »Знам, знам Марију. Па баш с тога, што је врло добро знам, с тога се и бојим за њу. Мислите ли ви, да би она олако прошла, кад би се преварила у нади?« »На баш да се и то догоди, нашло би се ваљда и за њу . . .« И Јулка ме чисто јетко погледа. »Нашло би се, да; али би ли Марија нашла прилике себи? Па ја као велим, требало би јој говорити, да баш не верује свашта, док не види, да је испрошена и прстенована, јер може бити ни Милан не рачуна са приликама и неприликама, које га могу још до женидбе снаћи, па би морао и против своје воље . . .« »Ја вас не разумем. Нашла се тако лепа прилика за Марију. Момак леп, поштен, ваљан. Чиновник са добром платом, осигуран, Србенда од главе до пете. Не гледа на новац, на положај девојчиних родитеља, не слуша шта ће свет казати, што се жени женском од простијих родитеља, и то искрено, отворено исказује, и као да се то није у толико и толико прилика дешавало и дешава; а ја вам кажем, да Марија, ако ћемо на што, може и бирати момка, а не да се уда за којекога. А могу вам рећи, да се њих више распитују за њу . . . али она је своје срце поклонила Милану . . .« »Што се мепе тиче, ја бих је удао за најваљанијег и најбогатијег Србина . . . само сам напоменуо; али кад је тако, онда и ја верујем, да се Марија не ће преварити у нади; дај Боже, да се ни ја не преварим.« »Ви сте морали нешто чути, па не ћете да кажете.« »Нисам ништа чуо.« Које пријатељство према Милану, које пак што не хтедох Марији говорити о препрекама

и неприликама, у које је Милап запао, хтео сам само да се Марији од стране сестре јој иапомене, да треба номишљати и на то, да може да се не оствари, па да би се прииравио терен за узмицање; али кад сам чуо изјаве Миланове, ја сам још већма био учвршћен у сумњи, да је он оно у пићу говорио и више уображавао, те сам ћутао. Кад сам доспео, одлазио сам онамо. Марија је преда мном тајала да га љуби, али је увек заподевала разговор о њему. А кад се чуо његов глас у ходнику, тада би чисто задрхтала, па као бојећи се, да ће се одати, е јој га срце жељно очекује, узела би ма какав рад у руке те би оборених очију чекала, док он не би ушао. Тек кад се врага затворе, она би га погледала, а у погледу се том блисгаше чиста, невина, анђеоска љубав. Милан јој је ласкао, тепао јој као детету, а она је, руменећи, присгајала на та тепања и била сва блажена. Милан је био са свим заборавио на Иванку Берањијеву. Бар тако је изгледало. * Био је натмурен новембарски дан. Кроз густ ваздух, пун влаге, суморно су падале ретке снежне пахуљице. Човек изгуби вољу погледати и кроз прозор, а камо ли ће пожелети, да изађе из куће. Како сам био беспослен тај дан, ходао сам горе доле по соби и читао, још се и данас сећам, Тургењевљеву »Новину«. У том спазим ношту те пођем у општинску кућу, да прочитам службене новине. Кад сам дошао онамо, затечем Милана сама у његовој канцеларији. Седи и нешто црта на парчету аргије. »Баш добро када си дошао! Овде је топло па можемо мало до вечере поседети. Већ бих био отишао, да ми се вратио бележник. Има једна ствар да се реши одмах те га морам причекати.« Запалисмо смотке. Ја сам сео на диван па стао читати разне тералице у »Гедарственом Веснику«, а Милан је стајао код нрозора и посматрао натуштену природу. У другој соби седео је егзекутор и непрестано кашљуцао. »Ни живе ду.ше на сокаку! Ето, то ти је ваш хваљени сеоски живот. Лети опет, опет нрирода се заодене листом, можеш ишетати куда у поље, па као што се поља тамо у недоглед шире, тако ти и мисли отму маха, сло-