Стражилово

329

бодно се развијају па стварају миле слике . . . а сада као да је овај узани хоризонт сузио и круг мисјш , те избијају само оне, које износе слике сродне овоме времену. Нигда нисам добре воље, кад је небо натмурено.« У том зачусмо, где зазврјаше кола друмом па пролетеше поред онштинске куће. Брже устанем са седишта па потрчим до прозора, а Милан истрчи на улицу. Кад се вратио, био је блед, а, опазио сам како тетура по соби час до чивилука, на којем му је капут висио, час опет до стола, на којем му је био шептир, а руке му дрхте, поглед лута по соби. Спопаде капут, стане преда ме, те као у страху запита, да ли бисмо могли наћи што брже кола па да се још вечерас одвеземо у оближње село. Ја му одговорим да можемо. Ноново је ходао горе доле по соби и нешто премшпљао, а није више речи проговорио. »Шта је теби?« запитам га ја. »Шта ми је?! Знаш ли ти, ко је дошао? Берањи са својом слатком ћерком. Баш се дали у потеру за мном. Ни у сну, ни на јави немам мира од њих, гоне ми и сенку. Место да живим безбрижно, ја сам страшан патник још сада, ма да сам слободан од праве везе. Кад бацим поглед у буду1)Пост, осећам на души као тежак камен, који ме повлачи у провалију, да у њој док живим трпим паклене муке . . . Ох, како тек страшно мора изгледати сваки боговетни дан бити у близини ... па ипак, само да нисам овамо долазио . . .« Нисам знао шта да му кажем, како ли да га охрабрим. Да би га колико толико разгалио, почнем се силом грохотом смејати тој малодушности ... а у себи сам стварао разне планове, како ћу га извући из те чељусти, макар ме шта стало. »Опет би боље било да одем!« — уздахне најзад оп. »Не, не ћеш ићи! Зар да бежиш? Овде ти се даје прилика, да с њима раскрстиш са свим. Рећи ћеш, да се одричеш и каријере и свега, па ћеш живети у селу као сеоски чиновник па да видимо шта ће на то та слатка Иванка. Навикла је та на живот у вароши.« Милану се очи засветлише, сав радостан ме загрли. »А што ја не бих бар за годину дана то и учинио? Дотле ће се ваљда изменити ствар. Хајдемо! Али не одмах у гостијоницу, него

најпре до II. да попијемо коју. Који их је ђаво донео по томе времену!« Нисмо дошли ни до половине друма, а чусмо иза наших леђа женски глас. »Господине ! Господин-Милане!« —- и најпосле чисто јетко: »Мил-а-не-е!« Када се обазресмо, опазисмо коштуњаву, високу женску. Чим сам је погледао, видео сам, да Милан није ништа претеривао. На прилично смежураном јој лицу видело се, да је већ давпо преживела лепе дане прве младости, па сада се грозничаво хвата за оно још мало остатка, као утопљеник за сламку. Танке уснице одаваху чисто презрив осмејак . . . За њени леђи стајао је окрупан човек, великих, нлавих бркова а малих лукавих очију, које те час погледе благо и мило, кад хоће да придобију, а простреле те, када хоће да улију респект и послушност . . . »Данас светкујемо те немам званичних часова,« — рече ми, приказујући се тако мило и благо, да сам се зачудио. Предложим ћерци му, да се мало прођемо ио селу. Ма да је време било рђаво, она ииак прими мој предлог. Погледао сам у тај мах у Милана. Да големе ли промене! Стајао је пред њима као дериште, сав се збунио, па не може никако да се право упусти у разговор. Ни налик онај соко поред Марије! »Нисте се надали, је л' те, Милане?« ослови га Иванка. —- »Верујем, да се нисте надали ... а ја, да вам и делом докажем оно, ето, дошла сам, да видим, како проводите . . . Зацело се лепо забављате?« »Богме не! Велика је то промена за мепе. Из великоварошког живота у село. Но, верујте, село ме ипак занима.« »Знам, знам; чула сам . . . и држим, да Вас јако занима. Има овде и лепих госпођица«. »Ја . . .« »Но, но, иишта то не чиии! Треба човек и да се забавља . . . Марија се једна зове, ако се не варам . . . Зове ли се тако једна? Видите, ја сам вам права врачара... све погађам... све . . . све . . . све . . . Ха, ха, ха, ха . . . та немојте да зелепите ... Ви се нешто једите ... једите се, господине Милане! Немојте се ништа једити . . . кад ја . . .« У том је окренула лице нама те опазисмо