Стражилово

360

У зураатор (иде иагано иогнуте главе; за себе) Како је срећан! Чиста му душа Плива у слави и у радости! (Гласно) Ја ти завидим, витеже драги ! Син Курпског, у изгнанству одгојен, Заборавивши беде очева И откајавши грех му за гробом, Готов си своју крв да пролеваш За Иванова сина, да цара Правог повратиш свом отачанству .. . Нека ти срце нламти весељом! Еуриски Зар твоје срце није весело? Ето Русије — она је твоја!

(Наставиће се)

Твоји те људи тамо чекају, Твој Кремљ, твоја Москва и нресто. Узуриатор Руска крв мора, Курпски, потећи! За цара свога ви се борите, И ви сте чисти; ал' ја вас водим На браћу своју; позво сам Литву На Русе; ја ћу баш да покажем Непријатељу свети пут у Москву; Ал' нека мој грех не падне на ме, Већ на Бориса, цареубицу !.. . Напред! Куриски Напред! Смрт Годунову! (Оду сви у трку. Чете прелазе скоком преко границе.)

М А Р И Ј А

'о селу се дотле говорило свашта. Још Милан пије ни изишао из села, а већ је гостионичарка стала разносити разие гласове. Као сигурно је држала, да је Иванка Миланова заручница, јер је из ходника много штошта чула, што су они разговарали. Говорила је, да је својим очима видела, како је Иванка загрлила Милана па га пољубила. Уз то је плакала и говорила, да ће се убити, ако се скоро не венчају, јер она не може другога волети, па ма ко био. Па онда како је Милан обећао, да ће је тога и тога дана испросити. Па шта се та Марија толико понела, што им он долази у кућу? Дииија је, па не ће у крчми да троши, јер тамо добије све бадава. А благајник га прима за то, да би му био увек на руци, ако би га ко тужио. Ово је било довољно па да се свако разувери, ко је држао, да ће Милан узети Марију. Па да је остало само на томе! Али зли језици почели износити свашта. Па већ и мајсторски момци из зависти учинише своје. Испеваше песму, која се свршавала: Још да. јој је лепезица плава, Па би била приставица права. Мајсторице се подругљиво смешкале, када би пролазиле поред Маријине куће. Било је и таквих, који су све, што се по селу говорило, дошаптавали Јулци и Марији. Једнога дана одем онамо.

(Наставак) Јулка изгледаше као убијена. Погледала је и на мене,. као па човека, који је дошао, да ваљда ужива у њихову јаду. Како сам гледао у Марију, срце ми се стезало у грудима. По погледу јој опазио. сам, да трпи страшне душевне болове. Бледило се почело ноказивати на њену свежем, руменом лицу, а покрети јој беху збуњени. Нека мисао јој тишташе душу и као да јој сметаше на сваком кораку. У говору никакве везе мисли. Час би иочела нешто, иа би, не довршивши, почела о другом. Није више гледала онако јасно, отворено, као дотле. »Марија!« — ословим је тихо. Она ме погледа само, а не проговори ни једне речи. »Милан ми је писао.« Станем јој читати писмо а уз то час по погледам у њу. Она није дизала главе, али за час се спусти на диван, и чуо сам најпре неколико уздаха, за тим сам оназио сузе а најпосле ми допре до ушију гласно јецање. Увидео сам, да са писмом нисам ништа постигао. Нешто је друго њу тиштало. »Верујте, нисам ни сневала, да има тако иакосна света, који је у стању свашта изнети. Не познају они Милана, а још мање мене. Јаој, шта су све изнели! . . .« и поче плакати. »Ја нисам ништа рђаво чуо!«