Стражилово

396

свој дио робе, па хајц' уз планипу ка некоме Маринку, десној руци Калабрезовој, ђе нам бијаше заказано рочиште. Не ћу да вам причам по којим смо се косама и потоцима ло мили, кроз које ли кланце провлачили, да вођиним шпијунима умакнемо; тек толико могу рећи, да је ријетко када дивокоза она мјеста обиграла, куда смо се ми те ноћи верали,

док не стигосмо странпутицом чича-Маринковој кући. Ту пас дочекају готове мазге, на које Маринкови људи одмах натоваре и одагнају некуд донесене бале, а ми се дошљаци вратимо пречим путем на обалу и одатле на брод, ђе стигнемо у само свитање. Главни нам носао бијаше опремљен.

(Наставиће се)

Марко Цар

ШТА ТЖ БИТИ СА ЗЕМЉОМ ДО ПОСЛЕТКА

Окренимо се десно, окренимо се лево; погледајмо пред себе а обрнимо се и натраг; прегледајмо свет данас а посмотримо га и коју годину доцније! Истога човека тешко познаш, ако га дуже време видео ниси! Посматрајте рођено детенце и памтите му миле цртице! Како се измени за неку тек годиницу! Човечји век баш је кратак па опет за четрдесет-педесет година свога живота тако се мењао, да је непрестано други био! Како дивно црта Бранко Радичевић у „Ранама" човека у свима фазама живота му: дете су године нагариле мрком наусницом, плећем и мигаицом осилиле; дете је израсло: око је чарно, чело ведро, високо га носи ; беле за тим њему косе вране, глатко лице бразде му годинице; око се мути; глава Земљи тежи, ниско је носи ; болест не преболева, већ ју иоси чак и у ледну гробницу! С дана у дан мења се човек; расти, развија се; развијен је, снажан је, крепак је; већ почиње опадати, опада, стари; остарио је, док на послетку: Земља био, у земљу је и отишао! Пропао је; нестало га! За свагда га нестало! 1)Ио па га нема! Непостојано је све на Земљи ! Ал како је са том Земљом, која је тако пуна свега пепостојанога? Она ће зацело бити постојана! Не! Оно, гато је састављено, гато је склопљено из непостојанога, не може ни само бити постојано. Земља је непостојана! Она не може остати за сва времена овака; она није свагда до сад така ни била! Шта се и гата с њоме

„Нингг на Земљи лостојаног! „Време иде, време бежи „Бујним стремом, бујним хуком, „Све равдире кивном руком, Ј. С. П. све догодило, гата је и гата она до сад препатила, како се до сад све мењале бразде и поре по њој, какве су разне жиле по њој текле, какве се у опште промене збиле на њој и с њоме — пије човеку у снази, поред све високоучености му, ни близу да каже, да наведе, да исприповеда, да сигурно тврди. Зна човек тек нагађати, како је кад Земља изгледала и какви су све органски и неоргански створови из ње излазили. Неки хоће богме и сигурније да кажу, али та сигурност гаири се на тако дуга времена за нас смртне, да кад се издели на време кратко, а оно је баш онда највећа несигурност. Геолошки и астрономски перијоди говоре о преображају и о промени земљиној али о таким менама, које се догодиле у дугом и иредугом времену за нас људе; у вечности пак и ти перијоди су врло кратки, тек минути, тек тренутци. Земља не може остати за вечита времена овака, каква је. Не ће јој сунце вечито сјати, не ће је вечито грејати; не ће јој месец тавне ноћи осветљавати силним милијонима треперавих звезда и звездица. Што се догађа са сваком стварком, догоди^е се и са Земљом. И она ће доћи, да каже: Сад отпусти, владико, слугу твојега. Само кад ће то бити, ту се мало застаје, ту се мало вшпе мисли и размишља. Ту бисмо рекли, да важи оно: „Нјест ваше разумјети времена и лјета, јаже Отец положи во своеј власти". И ипак научењаци иду даље и ради су да кажу, кад то може бити; кад и како.