Стражилово

393

не даде чак ни да јутром ирозоре ошкрине, што су се снроћу наше куће растварали, а с којих ме моје лане обично гледаше . . . Објешењак један! Теже ми је то било поднијети, но да ме пред цијелом крајином као најзадњу к . . . у исћушкао ... Ух!. . . Кад бих погледао у она затворена окна, чињаше ми се, ваистину, као да је сав свијет око мене опустио. Ама богом просто, да је на томе свршило! Онај проклети жбир не бијаше чак бољи ни као скрбник и камени ујак. Правдајућ се тиме, што је он тобож ђевојци све на свијету (био је узео собом као нејако сироче), поступаше с њоме као са каквом слушкињом; непрестано би је кињио и за сваку ситницу псовао и грдио, а по највише откако се бијаше довио, е се нас двоје милујемо. Најзад, једног дана, дође к мени једно чељаде из комшилука те ми јави, е је стари мазгов на њу чак и руке дигао. Е, то је било одвише. Ван себе од иједа, потечем ка Јејини и ставши дрско преда њ, викнем разјарено: — Чујте ме, шјор-Мартине: и ако сте ви човјек у годинама, и ако сте јој рођени ујак, ја вам не дам, да на њу руке мећете... јер ће ова ствар наопако свршити! Он шћеде да ме прекине, но му ја не дадох опепелити. — Стан'те, не пресјецајте ме, нијесам још свршио. Ово не може овако трајати, шјор-Мартине. Оно дијете очито гине. . . та ваљда нијесте ради да је у гроб свалите! Држ'те ви ваше благо, ми од вас ништа не тражимо .. . ама, за име Божје, пустите нас да се узмемо, кад се и тако волимо, кад ћемо се и тако волити, док нам под грлом ускуца! Ако пристанете, ево вам тврду вјеру задајем, да ћете у мени наћи најпокорнијег нећака, најоданијег пријатеља; ал' ако ме вашом злом срећом одбијете, Богом вам се кунем, е ћу од овога часа постати ваш најљући крвник .... ама крвник, којега ћете се дуго сјећати. Сад бирајте, шјор-Мартине! Тек што бијах ове речи изустио, а њега стаде вика и запомагање, не друкчије, но као да сам голијем иожем на њега кидисао. У тињи час искупи се сав комшилук, а на челу му сеоски кнез. Јејина се сад охрабри и навали на ме свакојаким погрдама, као на најгорег скота.

За тим оћера ђулића у кујину, режуКи, сјем крста, као бијесно штене. Бог је дао да тога дана не би иокора. Ја изидох, дршћући сав као шибика. Он се једнако за мном дераше: — Сиктир, лопове један. . . прије бих је својијем рукама удавио, него је скоту такоме дао! Не кривите мене, господо, но њега бездушника. Бијах се сасвим обезумио; те исте вечери одем ка својим злим савјетницима: —- Ево ме с вама, рекох; од данас сте стекли поуздана друга! III Аћим часком застаде, истресе на длан допушену лулу, напуни је изнова и нрипали, за тим поглади чибуком осмудјеле бркове, искашља се, па овако надовеза: — Однесе дакле и мене белај у кријумчаре! Моји ме нови ортаци дочекаше, не као новајлију, него као старог опробаног друга, те ме одмах сјутра дан опремише у Нови некоме Калабрезу, познатом кријумчарском јатаку. Бјеше вам стара узорана лија, тај Калабрез. —- Дошао си таман као наручен! рече ми кад ме виђе; баш нам је требао ваљан мрнар, ко при том позиаје и наша рочишта низ крајину, јер има већ неко доба е нам на Крфу лежи терет смокава и уза њ неколико бала контробанта. Спремај се одмах на пут; сјутра ћеш се кренути. — Добро, куме, рекох; али, не буди вам жао, ја сам човјек поморац... па као велим . . . колико ће бити зараде? —- Да једеш и пијеш до миле воље, све док мука устраје. А да ли јаки Бог да ствар срећно опремите, педесет талијера бакшиша. С тобом ће бити још пет друга. — Пристајем, ама бих вас молио да ми половину тога одмах избројите; остављам дома гомилу ситне раје, којој није до чекања. Њему као да не би право, што му тај претплатак иштем. — Би ли ти било доста двадесет? упита ме, брбајући својом смаглом и окорелом руком по стражњој прегради мајушне шкрабије под дућанским асгалом. — Не ћу, рекох, ни фендика мање. Знајући добро, е ја више њему требам, него он мени, бијах постао дрзак. Смежурано се чело Калабрезово набра ма-