Стражилово

405

јиш да нас ујак твој овђе не затече . . . Буди мирна, не ће ме он уза те наћи. Она ме погледа у очи и тиха сјета разли јој се по лицу. ГРонда ме ухвати за руку и нриведе једној гвозденој клупи уза живицу, на којој би обично вођ хладовао. — Сједи, Аћиме, — рече — хоћу да се с тобом поразговорим. Ја не шћех да сједнем, по се спустих на кољена, наслоних лактима па клупу, турих главу у шаке, па јој рекох: — Збори. Она се часом прибра, на овако започе: — Аћиме, мој Аћиме, слабо ли ме познајеш!... Еад сам у највећој муци и огњу лезкала, свагда сам на те мислила ... па ми се често пута срце каменило и свакојаке страве обузимале, промишљајући на твоју завађу с ујаком и на страшну судбину, која те можда чека... — Ох, знам ја куд си окренула — уиадох слежући раменима —• хоћеш да ме плашиш ујаком! — Немој тако, Аћиме, није о њему говор . . . но бих рада била да ти потапко испричам, што ми се једне ноћи, док болесна лежах, у сну призрело; а можца је сам Бог хтио да ме онај грозни сан обиде. Да-ну послушај, Аћиме, тако ти хл>еба, шго смо заједно похарчили, па ми реци : није ли ово. неко божје знамење. И ђевојка потмулим гласом овако настави: — Једне ноћи на исход влашића угледам те у сну, таман у томе гуњу, што је еад на теби, гуњу свиленом, Аћиме, што се прије доликује чоеку вичну да у памуку и вуни лежи, него ли сиромашком сину . . . ама нека, оставимо то сад на страну. Еле, чињаше ми се, као да те гледам ђе са неколико другова сједиш у једној крчми у новском предграђу; ти ми се људи — не буди ти жао, Аћиме — учинише све саме лоле и протуве. Пред вама је стајао бардак далматинског вина, с којим се непрестано ређасте. Пошто се добро накрасисте, један од вас трже иза паса снопић играћијех карата и предложи пусти »мауш«, и ето вас скоро задубљених у игри. Не прође много, а оно се ночесте међу собом кавџити, док свеодједном печесов дугајлија, којему срећа бијаше окренула стрмоглавице, скочи иза трпезе и навали на те сваке јаде, да му н$ре враћаш, што си му, вели, на игри занио . . . Ри-

јеч по ријеч, дође и до густијех, те ношто се ухватисте у коштац и неко вријеме повукосте по соби, ти се некако изви, шчепа с трпезе празну чашу, те оног злосретњика . . . пуц . . . у сред главе. Крв га свега обли . . . настаде прави урнебес . . . сви нахрупише на те, да те жива прождеру . . . полећеше у комаде свијеће. стакла, столице . . . еле, догоди се прави русвај. Најзад дотрче жандари, па те окују и одведу у тамницу. У томе се гргох иза сна и сва најежих од сграха, као да је збиља истииа оно, што сам у сну гледала. За дуго пе могох да опет заспим, но се све окрећи с лијеве на десну, а с десне на лијеву страну, док једва пред зору малко тренем. Ама не мисли да сам дуго мировала. Под заклопљеним трепавицама^засја ми скоро нека стравична свјетлост, час црвена као скрлет, час модра као проведрица, а час зелена као некошена ливада, а по тој свјетлости играју свакојаке наказе, које се непрестано тару и мимолазе. док се одједном прелију и извргну у чету људи мрка погледа и омрчена лица, што се спуштају низ једно пусто ждријело . . . Упознам их намах за кријумчаре. Ноћ је глува. Ти људи одмичу, одмичу ћутке. . . и ено их већ допријеше у равницу. Ту се, у самоћи, десио летниковац њеког варошлије, лијепа кућа двокатница, опасана нискијем зидићем са живицом. Зликовци прескоче један за другим преко плота и навале на кућу. . . Само један од њих не хће да пође за друговима. »Не ћу — вели — нипошто на туђу муку . . . ако сам и кријумчар, нијесам разбојник . . ајте ви, ја ћу остати овђе, да чувам стражу.« Они му одврну пакленим осмијехом и ишчезну сви у помрчипи. Настане подужи мир, и одмах за тим одјекне у ноћи поклич човјека, који у помоћ зове. То је био глас ојађелог домаћина, који узмицаше, дижући хајку на хајдуке. Онај од нападача, који бијаше остао на стражи, истрча преда њ, да га застраши и замукне. Али се човјек нађе јак и зубат те и ако голорук, стане да се својим противником очајно рве . . . Понесоше се неколико пута низ ледину, док најзад заблиста у мраку оштар поморски нож... и онога сиромашка престаде запомагање . . . — А зликовац? — уиитам и нехотице цуру, протрпув сав од главе до пете. — Шта би од зликовца? — Он се даде у бјег и покри рукама своје омрчено лице, као да га страх бјеше, да га