Стражилово

407

СЛ0В0 И ДЕЈЈО УЛОМАК И 3 УСПОМЕНЛ И. ПОТАПЕНКА

: од високе сводове станице Николајевског гвозденог пута стала да се купи публика брзог воза, она публика, која не хити заплахирена да извади карте два сахата пре поласка возл, која се не налази око касе, да јој чини дугачак р"п, него она публика, која свугде показује само њојзи својствену увереност у опште и увереност о својем достојанству. Та публика стиже на станицу тек на друго звоно и одлази управо у вагон, тако мирно, као да одлази у свој обични ресторан да попије чашицу ракије. Та публика нема потребе да се тавори путничким торбама и сандуцима, јер су јој носачи, комисијонари или сопствене слуге већ све у напред уредили ; с картом у шпагу, цигаром у устих мирно се спуштају на удобан дишш прве класе и мирно настављају прекинуто читање новина, равнодушно слунгајући треће звоно и не узимајући на ум када се воз крене. Један пар младих људи, очевидно узрујан, неколико пута прешао пероном. Леп, плав млад човек, средњег узраста, млада. здрава лица, заоквирена русом брадицом, беше у лаком јесењем горњем капуту изредна кроја; у његовој спољашности не беше ништа путничког. С места се видело, да не путује, него да мора да прати. Но за то спољашност женскиње не остављаше ни најмање сумње, да је за путом. Дугачка бундица до ниже колена, о рамену коцкаст плед, испод кога извиривагае путничка торба, дубоке галошне — то би све било непотребно, да се није спремила на пут. Не може се рећи, да су те путне ствари њеној спољашности давале угледности; напротив, изгледала је грблва, тешка, неспретпа, и да јој испод црног кадифли-шеширића није извиривало младо лишце с два сјајна црна ока, човек би је могао држати за бабу. —- Но, с Богом, с Богом! Та ти се не бојиш дуга времена?! — рече јој млади човек, немирно погледавши на сахат станице, што показиваше да ће воз за неколико минута да се крене. —■ 0, не! Ја радо одлазим . . . Мало ми је необично ... Но ја ћу се научити на живот у селу. — А мени 1 е овде време свакако бити дуго. У осталом, тешко да ћу на то доспети . . . Запамти, да ћу онај дан, онај час, кога положим последњи испит, с места да се кренем на пут. А ти буди газдарица, права газдарица. Моја старица ће ти радо предати управу. Није више за њене године...

Тако ти узми сву управу у своје руке ... И чини, што хоћеш и што знаш !.. . Треће звоно. Млади човек спажно загрлио путницу, зазвучали сочни пољупци. Воз се кренуо.. Она је седела код нрозора па видела како је игаао упоредо с вагоном све до краја перона ; смегаио се, клањао се, говорио иешто, но она није ништа чула, него је само видела, да му се усне мичу. За тим јој с пероном ишчезао из очију. Пођогае редови једнобојних кућа; веће зграде постајаше све ређе, дођоше на ред фабрике с високим димњацима од црвених цигаља; велико предградско село, ретка шумица, ниско грмље, а тамо даље нага сгепа, оживљена само једнообразном линијом телеграфских ступова. У вагону је загушно; сва месга су запремљена; нема познатог друштва; сваки путује сам, за то нема ни разговора. Свакоме је на челу исписано: посао, за то сви изгледају послени, сви замигаљено ћуте. Путница је све гледала на прозор, но одавно већ није опажала предмете, што су јој пролетали пред очима. Није опазила ни две малене станице. Замислила се. Мислила је, шта јој предстоји за неколико часова. Но поред тога је мислила и негато друго, наиме се сећала оног, гато је било пре два месеца. У мислима јој се некако незнаио бркала прогалост са садагањогаћу. Пре два месеца звала се Марија Андрејевна Маљавска, а сада јој презиме Куницина, то ће рећи — да се удала. То се десило ненадно. Отигала је у Петроград с тврдом намером да учи, и учила је вредно, редовно одлазећи на часове курса. Познанстава није имала скоро никаквих. Другарице две три, а и с њима се познала случајно, но се нису спријатељиле. Загато? Што је била ћутљиве нарави па радо имала самоћу. Тако је прошла година дана, па јој то досадило. Она себи није казала управо: „досадило ми!", него је стала опажати да је књига умара, а то није био телесни умор. С Кунициним се познала случајно, канда у позоришту, и била би га брзо заборавила, но он то није допустио. Стао већ о првом састанку да јој се удвара. Она се за њега заинтересовала, и не само због његове спољапшости, него можда и за то, гато је увек подсећао на књигу, када је одлазио њојзи, те проводио с њоме по вигае часова. Није било онда никад ни минуте ћутања. Он је говорио много, течно,