Стражилово

408

лепо, паметно, и, гато је главно, симпатично. Наиме је говорио оно, што је она вазда мислила. И он је учио и спремао се да посвети свој живот оном, о чему је и она сањала. И када је говорио, очи му заблиставале од надахнутости, речи су му дисале искреност и срдачност. Крај том познанству би са свим логичан и природан. Једном јој он рекао: — Маријо Андрејевна, нас двоје имамо исте мисли, делимо исте маште, тежимо истом смеру. Па за што да то чинимо појединце? Ја не знам, шта ви осећате, но ја... Та и сами знате... ја вас љубим!.. Она се није ни најмање зачудила, што је доиста већ знала да је љуби. — Ја сам готова да пођем за вас! — одговорила му је она. Чинило јој се, да и она љуби њега. Он је узео за руке, снажно их стиснуо, очи му се заблистале. Она поруменела-— знак љубави. Учинило јој се, да он сав дрхће, но он је загрлио и снажно притиснуо уза своје груди. — Ти си дивно девојче! 0, како те љубим ! рекао јој је загушљиво од страсти. И она је сва задрхтала, и њу је стало нешто да гуши, а то је био већ очит доказ, да и она љуби њега. Иа шта јој фалило да му каже: „Љубим те" ? Иред њом леп човек, допада јој се, једних су мисли, теже истом смеру, а то, као да је доста за срећу. После недеље дана постала му женом. На курс није више ишла. То јој се на један пут учинило излишним. И то не за то, што би се била са свим одала новој срећи, не, ни по што; него је он знао тако много, био тако виспрене главе и тако речит, да је у његовим разговорима без краја налазила више садржине него у свима лекцијама. Тако је проптло два месеца. Тада се осетила матером. Сада на курс већ није могла ни помишљати те га је напустила и формално. Да, и на што да је слушала курс? Тамо је само теорија, тамо су само речи, речи, речи. А она је сада била у стању да живи, т. ј. да оствари своје мисли и маште. Александар има селанце. Сад свршава курс — довршује технику — отићи ће у село, тамо ће стати лицем на лице оном, о чему су до сад толико говорили. „Све за њих. Све снаге, све знање, све имање, све за њих! (тако је он клицао, када су дуге зимске вечери на меком дивану проводили иред топлим камином). Оставићемо ову глупу престоничку вреву, нреселићемо се тамо к њима. Овде нас не требају, овде је сувише разума, зиања и добрих намера, ту обилна светлост засењује очи; а тамо — тама, па ако у ту таму изнесемо и само

слабу лучину, и то ће за нас бити срећа, и то ће нам поћи у отплату дуга". „У отплату дуга!" Како је то лепо рекао. Њојзи се за чудо допала та реченица, с места је усвојила. Да, та он је добар, веома добар човек. Приближавало се пролеће. Александру предстојали тешки испити те не имађаше времена за дуге разговоре. Решише се, да она отиде у село. Тамо је газдовала његова маги. Старица је била болешљива и већ одавно желела мира, те тако јој то добро дошло. Добиће младу газдарицу под руке, па ће се лако полако ослободити терета. И сад, седећи у вагону, у беспрекидној хуци машине и зврјању точкова, с пеким страхом помишља, како ће је нримити са свим страни јој људи и какав ће да јој буде нов живот. Она није никад живела у селу па једва има појма о тамошњим људима и приликама. Једни јој говорили, да је у селу паклено досадно, а други да је у селу рај. Но она није веровала ни једнима ни другима. Она је одлазила у с ло са својим сопственим задаћама, делима и надеждама. Прошла половина дана, прошао и добар део ноћи. Када је на маленој станици сишла из вагона, беше на истоку већ зора зарудела. Ту су је чекали. Чекале је старинске каруце, запрегнуте тројком снажних чилих коња. Отуда је триест врста путовала без одмора. Иутем јој кочијаш именовао места, њојзи са свим непозната. Ено дивне честе гауме, почела тамо амо већ да се зелепи, то је добро тога и тога кнеза; а она, гато почиње на пригорку па се отеже на десет врста, државна је. Даље, једва се виде од магле црвени кровови зграда, а над њима се издиже зелено кубе с крстом, то је женски намастир, богат, по уверавању кочијашеву богатији од свију спахија. Ено и двора Александра Сергејевића, ено се види већ скромна кућа од једног боја, заграђена тарабом. „Ово је већ све ваше!" — разјаснио јој кочијага, указујући на поље у наоколо па за тим сгао да јој ређа где је што носејано: „Ево, овамо је сам очимац, тамо ће бити просо, а ево овде јечам." То је за њу било све ново и слабо иојмљиво. Ана Љвовна Куницина је дочекала не без неке свечаности. Старица је у њој ноштовала жену својега јединца сина, својега љубимца, кога је она држала за најпаметнијег човека на свету. А била је жена висока, суха, лица изразна и сгрога. Имала је иреко шездесет година, и видело се да није здрава. На бледом лицу много бора, ход јој несигуран, често уздисање, глас жалостан — све то сведочаше, да је Ана Љвовна већ помишљала на сеобу на онај лепши свет. — Но, слава 13огу! Узми, снашице, све у своје