Стражилово

409

ругсе, мени је време да се одморим! Одавно те већ чекам, одавно! Сада са тога дугог учења човек чисто нема кад да се паметно ожени. Јесте, Бога ми! Каква је била и то женидба? Ходио око тебе недељу дана, па хајд' под венад. Данас људи у свему хите, па се тако и жене суноврат. Данас им је женити се као да наруче пар хаљина ... А у наше. време... И о првом састанку почастила снаху тиме, да јој је два часа причала, како је било у њено време. Видело се, да је то онај извор, из којега је Александар Сергејевић поцрпао своју страст к бескрајном говору. Најпосле је старица снаси изјавила: „Право да ти кажем, у Саше је добар укус. Ти си баш лепушкаста!" Марија Андрејевна стала да се упућује у новом животу. Била је лоша газдарица па јој сваки корак па томе пољу упућивале дуге поуке Ане Љвовне. Марија је покорно слушала, није скоро никад одговарала, и у опште је мало говорила, јер је била ћутљиве нарави. Тиме је особито задобила наклоност старице, јер се ова обрадовала, да је у њојзи добила стрпљиву слушалицу. Ана Љвовна је две недеље по доласку снахе писала сину: „Твоја женица је златна. Где си је нашао ? Слуша ме и поштује ме. Тиха је, смерна и сношљива. Баш је по мојој вољи." Наставе и упутства Ане Љвовне слабо се примали, но она је за то слабо марила. Њојзи је било главно, што је снаха стрпљиво слушала колико јој год говорила, и што јој није одговарала. Млада газдарица је све још била несигурна, изучавала људе и прилике и саслушавала поуке. Показали, шта више и предали јој већ на расположење многе газдинске ствари, коморе и магазине. Ту се уверила, да је Александрово газдинство у најлепшем реду и да нема узрока да се тужи на судбину. Имао је млатиљку, неколико усавршених плугова и других пољодељских машина, те још каквих машина, и, што је главно, још пун, недодирнут магазин жита. Ана Љвовна је снаси то благо показивала с неким поносом. — То све је, снашице, стечено мојим трудом, све до последњег зрна! Сабирала сам три године! — На што мени толико жито? — питала је неискусна снаха. — Ах, види се, да ти о газдовању не разумеш ништа. Ево да ти кажем, па добро запамти. Три године је жито добро родило, сви су имали хлеба досга, те је ту цена била лоша. Па на што да сам га продавала буд за што ? На што, кад сам могла

бити и без тога. Ботребе сам покривала другим приходима, а жито сам оставила иека лежи, нека дочека бољу цену. Прошлог лета нам је слабо родило, житу је цена скочила, но ја га још не дам, јер ми се цена још не допада. На праву цену ће да дође тек после. Кад сине пролеће, када се зазелене поља, кад дође време да сеју јарицу а немају семена, тада ће да му дође права цена и тада ћу да га продам .. . Јеси ли ме разумела? — Да, разумела сам вас! — одговорила јој ученица обичним гласом, а у себи помислила: „То мени личи на кајишарење. Да то зна Александар ..." Те године се касно сејало. Ратари узорали земље, но нису имали семена, да га баце у земљу. Упутили се у град, да траже жита. Тамо цене страшне, градске, које они нису могли платити. По старом обичају се после обраћали Ани Љвовној, но она је била неумољива. Једног јутра пет ратара потражили Марију Андрејевну. Како је изашла пред њих, они се бацише на колена па завапише: — Не убијај нас, лепотице! Немамо ни зрна, ни паре да купимо . . . Њиве нам непосијане ... Немамо залогаја хлеба у кући! Помози нам! На јесен ћемо ти све поштено вратити !.. . Марија Андрејевна није могла да схвати шта је у ствари. Позвала газду. Овај јој разјаснио, да је сада жито веома скупо па да ће га те недеље послати у Москву. — Ко вам је то заповедио? — Ана Љвовна. — Ана Љвовна је мени предала сву управу. Ја вам заповедам, да у Москву не пошљете ни зрна, а овим људима с места издајте, колико им сад треба за семе. Газда се убезекнуо. ГПта јој пало на ум, и је ли јога ко чуо тако што ? И доиста, шта јој је то пало на ум? Од куда је узела ту одважност, тврдост и распоредителност? То она није знала ни сама. Само јепомислила: ,,'Го је згодна нрилика да слово приведем у дело . . . Александар ће ми казати хвалу . .. Тако је мислила. А болело је, и стидела се, када су ратари, чувши ту њену заповест, стали да јој целивају не само руку, него и хаљину. Силом се отела од њих па побегла у другу собу. Час касније ју потражила Ана Љвовна. Била је узрујана, шта вигае потресена. — Је ли истина што су ми јавили? Је ли истина да ви ггоклањате жито? Какав је то нов обичај? Глас, којим је то иитала, беше раздражеи, изражаваше презирање и намеру да увреди. Но Марија Андрејевна је и то примила уздржано и мирно.