Стражилово

410

— Ви се без узрока жестите; ја то нисам учинила само својом вољом. Александар хоће тако. .. — Александар!? Мој син? Он хоће да ти поклањаш жито, када му је цена необично велика? — Да, Ано Љвовна, ја вас уверавам да он тако хоће. Он је увек тако хтео и увек ми говорио, да тако треба чинити. — Но, од вас двоје мора да је једно сишло с ума, или ти, или он!... Па добро! Ја перем руке, газдујте сами, газдујте, па да видимо шта ће бити! Отишла па се забравила у своју собу. „Опрала руке", но и опет се одмах прихватила, да напише сину писмо. То писмо је напунила једом и ужасом. Позвала га, да јој разјасни ту ствар, искала од њега власти. Нарочити га однео на станицу и испратио га с експресом. Међу тим пет сретних ратара раструбили по селу глас о доброти младе госиође. Ратари нагрнули све гомилице. Марија Андрејевна их све примила љубазно и заповедила, да свима издаду жита за семе. Куницинов спахилук дошао на један пут чудан. Газде и слуге изгубили памет, пошли оборених глава, удивили се, не знају тнта да раде. Нису могли да верују да .је истина, што се збивало пред њиховим очима, што су чинили својим сопственим рукама. Ана Љвовна се забравила у својој соби па тамо чисто беснела. Када се сретала с Маријом Андрејевном, једва да је погледа, једва да проговори по коју реч, и ту би проговорила скоро зверски срдито, и казивала јој „ви". Марија Андрејевна се чудила тој свирепости у тој тако добродуптној старици. Људи, из ближе познати са спахинским двором, говораху, да је млада госпођа мало ћакнута. А они, који су од н.е примали семе на поклон, то нису говорили, но нису само за то, што их није нико питао. Прошла недеља дана. Дељење жита се све настављало. Ана Љвовна је сваки час распитивала, иије ли стигло писмо. Најпосле донеше писмо, и то је иисмо старицу с места разочарало. „Ви претерујете. Ако је Марија десетак ратара испомогла из невоље, ја у томе не налазим никакво зло. А што се тиче Вашег прорицања, да ће све имање да пропадне, то се ви без узрока плашите, и до тога је још далеко." Ана Љвовна згужвала писмо па планула: „И он је сишао с ума, обоје су сишли с ума!" Мучила се још један дан, но дуже није могла да издржи. Дељење жита узело певероватне размере. Отправила Александру Сергејевићу брзојавку: „Ти си сишао с ума. Расула ти преко двеста пудова жита. Шта јопт чекаш?" Исто вече Марији Андрејевној стигао брзојавни одговор: „Шта ти чиниш?

Ти унакрштаваш све моје планове, упропашћујеш имање. Престани до мог доласка." Она упустила из руке лист, на којем беше написана та брзојавка. „Боже мој! Зар да и он суди као Ана Љвовна?!" И с места му одговорила: „То је на отплату дуга. Сећаш ли се! ?" На то није добила одговора, но други дан у вече он искрсао сам. Улучио двадесет и четир сахата времена између два испита. Ствар му се учинила веома важна. У осталом је изгледао миран, говорио о својим испитима, попио чај, а кад су повели реч о ствари, говорио је мирно и просто: „0 том после, после, имамо кад." Но у души је слутио страшна разјашњавања, спремао речи, сабирао доказе, и није био ни најмање миран. После чаја је разговарао с матером, за тим отишао жени. Почео је несмело, некако збуњено; било је очито, да сам није био тврд у својим мислима. — Драга женице, видиш, ми управо немамо ништа да разјаснимо .. . Надам се, да си већ и сама увидела... Ти си се просто занела... Добра дела човека увек заносе... А сад већ сама увиђаш, да треба да се зауставиш. . . — Ја ништа не увиђам, ништа, нитпта!. . . — А то је тако јасно! . . . Помисли, да раздамо све, што имамо, чиме бисмо тада живели ... — „Све за њих: све снаге, све знање и имање . . ." цитирала му она рођене његове речи, гушећи се од плача. — Ах, Боже мој! Та то је истина и остаје тако ... Но те речи не ваља разумети тако буквално... Ја. сам исказао те речи. па по твом тумачењу бих требао да изујем чизме, да их дам оном, који је бос... Но то би био тгодвиг, а ја не могу, не умем бити подвижник, ја хоћу да се крећем и да радим у границама могућности.. . — Знаш шта, Александру! Нека о том буде досга! Ја знам да ти умеш мени много наговорити, много паметних речи; ја знам да ћеш ти мени говорити тако убедљиво, да бих ти могла поверовати, да бих ти могла дати за право ... Но за то би то и опет остала лаж. Дакле ће боље бити да о том не говоримо више... Ти не знаш шта мене боли. Не боли мене, што ти ниси подвижник, не, ја то од тебе не тражим . .. Али за што си ми лагао ? За што? .. . — Мања!.. . Сети се, да сам ја твој муж... — Ах, Александру !... Шта ћеш с тиме?... Та то у ствари не може ништа изменити . .. Јесте да сам твоја жена, јесте да носим на срцу твоје дете... Но ти видиш, да ја већ нисам више она, која сам била... И све само за то, што си ми