Стражилово

419

— Завезите мало јаче! — наредих потмуло восцима. Они упријеше јаче и весла се махом угнуше под моћнијем ударом њихових мишица. У који час ми чамцем под крај, у тај час закргота неко двапут испреко пута, као да је, прости Боже, у оно доба ноћи гакнула гуска. — Стан'те! —- рекох људима. — Овђе није чист посао Један од њих заврну ногавице до поврх кољена, клизну из лађице, на се примаче обали, да прислухне једа ли се ко примиче. Јер, то се зна, наши јатаци, који нам се истом бијаху одазвали с брда, не могаху још бити сашли. Човјек разгледа све унаоколо, па се отиште чак и до украј саме стаце, ама не опази никога, баш никога. Па онет не могох да се смирим, но искочим и сам на крај, наредим друговима да ме причекају у чамцу и шмигнем уза страну једном постопицом, која у тај мах бјеше глува као пустиња. Чепукајући кроз номрчину, прођем скоро покрај развалина једне сгаре кућиштине, која се данас махом срушила, но која се у оно доба још чврсто држала, и ако јој кров бијаше скоро сав упао. Сјећам се, да смо као ђеца ту кровињару, Бог би знао за што, називали »Лазаретом«. Еле, кад прођох мимо Лазарет, учини ми се као да у њему неко пушку натеже. Уставим се и прислухнем. Ништа. »Биће ми се причуло,« речем у себи и пођем даље. Не постоји много, а оно паиђем на Маринкове људе, који нам силажаху у сусрет. Међу њима угледам Гогу, па и самог Маринка. — Ах, ти си то, Аћиме! — рећи ће ми јатачки вођа. — Зар сте већ искрцали? — Нијесмо још — рекох -- јер нам се учини, као да нас неко прежа ... Не стан'те ви ту и не мичиге се никуд, док се ја и Томо не вратимо, да вас зовнемо. — А куда ћеш с Томом? — упита Маринко. — Идемо да се ирошетамо до Лазарета; учинило ми се, мало прије, е је нешто у њему шушнуло. Маринку као да не би нраво, што се на тај опход дижемо, али моја превлада, те се ја и Гога с мјеста изујемо и упутимо боси пут

кровињаре, како ћемо преда њу банути нечујно и изнебуха. Док се пришумасмо бусењу, што се око ње разрасло, не опазисмо живе душе; али чим упадосмо у кућиштину, исправи се према нама, у дубак, мрка сјена једнога жбира. Богом ви се кунем, не дасмо томе човјеку ни да зине, но га брже боље оборимо на земљу, излактимо му руке наопако и утегнемо појасима као бебу, надасве око губица, да се не дере. За тим га мој џиновски друг упрти на леђа, као печу куђеље, и полети с њим уза страну ка јатацима. — Хитај брзо! — викнух за њим — и нек се тај чобк за час притвори у Маринковој кући. Ама не слазите нипошто, док ја не дођем. Томо ишчезну са својим живим товаром, а ја остах да вребам, не ће ли још који зелембаћ одакле банути. Попостојах тако неколико часака, чепукајући босоног кроз шипражје и жмурећи унакрст као совуљага. Наједаред се тргох: неко ме бијаше потапсао по рамену. Мишљах чисго, упао сам у неку стуницу, кад али пред собом угледам Тома, који се враћаше — Шта би од зелембаћа? — упитам га испод гласа. — Шга рекоше они горје? — Маринку се учини, е није фајде оклијевати, па је својим људима наредио, да слазе к мору. — А жбир ? — Маринко га је пустио да оде . . . не ће нас, вели, он . . . — Пас безаконик! —- вриснем скоро иза свега гласа. —- Знао сам ја, да ће овако свршити! .. . Зло нам јутро свијема . . . Маринко нас је издао! Брзо, брзо к мору ... да се роба нипошто не износи! Хунцут! . . . Разбојник један ! . . . И нас двојица потечемо махом к мору. Ама нас Маринкови људи бијаху претекли, и кад допријесмо на обалу, нађосмо замотуљке побацане по жалу, и у исти мах зазресмо у даљини бродски чамац ђе се одмиче. Увиђех од прве, е би ту дрека слабо помогла, ако не помогне хитрина. С тога најнрије обуздам Тома, који хоћаше с мјеста да на оног лопова кидише, па онда приступим

*