Стражилово

458

— Теби нешто није право? — Боже сачувај! — Та шта се, молим те, десило? — Ништа ! Ја јој погледам у лице а она ће наједаред: — Али не . .. ништа!. .. бар иишта, што не бих била предвидела, да сам мало иање простодушна!... Од како си ти амо дошла... са твојом богињском фигуром . . . јасно је било, да ћу ја страдати! . . . Еј Боже, та то није твоја, кривица, што си таква, каква си . . . ја ти нигата не пребацујем ... то јест . . . извини! Не би баш морала бити тако кокетна.. . кад.је девојка тако лепа као ти па кад се упне те буде кокетна . . . онда, с Богом ! . .. ту онда нема вајде! — Одиста, Сесила, ја не знам, да ли да се смејем или да се љутим... Шта то значи? Шта? ти ме молиш и преклињеш да проучим та два млада човека ... — Е, али ти их ироучаваш сувише, та два млада човека. . . а и они тебе проучавају сувише! — Па шта?.., хоћеш ли да се повучем? Она ме узме за руку. — Не, не }|у! За тим, мало иоћутавши, настави нежно: — Је ли да сам ја будала? Наслонила главу на моје раме па бризнула у плач. (Наставиће се)

Ја сам је тешила, као што се теше деца а она живахно и нежно, како већ она уме, наједаред кликне: — Слушај. . . имам дивну идеју . .. ти ћеш изабрати онога, који ти се боље допадне па ћеш поћи за њега, а ја ћу поћи за оног другог .. . Бићемо јетрве, мал те не сестре, та то ће бити дивно! У осталом и право је да ти бираш пре мене, ти у сваком погледу више вредиш него ја! То је са свим право .. . са свим нраво! — Чедо моје, ти си најбоље мало чељаде на свету; али ја не примам твога предлога . .. а буди уверена о овом: господа (1е Уа1пе8ве нису и не могу за мене бити ништа друго, до претенденти на твоју руку : то им у мојим очима даје карактер апсолутно свет, и забрањује ми сваку личну претензију — која би мени изгледала као голема повреда деликатесе и пријатељства. — Верујеш ли ми? Јеси ли се разуверила? — Верујем ти и обожавам те!... Хајде, настави своје проучавање! Вратисмо се у дкорану, где сам ја наставила своје проучавање, али много умереније, јер ревност има своје опасности. ... Старо звоно отку-цава... да дивне мађије у ноћи и у шумама! — Боже, већ два сахата по по ноћи! Зар те није стид, госпођице?

ПРАДОМОВИНА СРБА

П р и о т у п У историји српскога народа имаде много мјеста, која су врло тамна. То долази отуда, што коначно ни.је ријешено питање о прадомовини Срба. Кад науци пође за руком, да ово питање ријеши како ваља, онда ће из наше историје нестати мпоге таме и бићемо одомаћенији у рођеној својој кући. 0 прадомовини Срба много се писало и преиирало и сгвар још до данас није сасвијем расправљена. На.јвећи метеж у томе погледу проузроковао је цар-иисац Константин Порфирогенит, који у своме дјелу „с1е ас1гшш81;гапс1о јтреги" прича, да су Срби у данашњу своју постојбину дошли из земаља с ону страну Карпата, из такозване Бијеле Србије или Бојке. Константин није ни имао на уму, да пише истинско историјско дјело, него је своје дјело намјенио своме сину и насљеднику, да овај упозна изоколне

народе. С тога имађаше оно нарочиту политичну тенденцију, према којој је врло смишљено измислио сеобу Срба, како је у прилог византијскоме царству. За Константином повела се и модерна историја, измишљајући свакојаке ипотезе, када су се и како су се доселили и досељивали Срби на балканско полуострво. А да се имају ђе смјестити, вели се, да је несгало II шро-Трачана, који су овђе од искона живили, да су на ријетко разасути живили на балконскоме полуострву, да су их Словени морали иотискивати и уништавати прије но што су се могли настанити у повој постојбини. Тако су Словени заузели цело балканско полуострво а Илиро-Трачани и Келти, што их је још било, иовукоше се у брда. Сие је то врло лијепо смишљено, али није ничим доказано и за праву, истинску науку не има никакове вриједносги. Скрајње је дакле вријеме, да се прича-