Стражилово

450

С љубопитним страхом Ја му речи пратим И с тајним уздахом Детињству се вратим. И мени се чини Да крај ноћног хлада Лежим у тишини Лисног винограда: Тихо месец сјаје, Влажна магла плови, Вештице се таје У сумрачној зови.

Чим се звиждук вине Кроз тишину глуву, Ил миш часком мине Кроз травицу суву: Ја недахнимице Слуктим — све се смири ... Жмиркају звездице, Детелина мири. 11а ипак до зоре Плашим се иризраком, Што пада од горе С месечевим зраком ... Ленскји

VI

'уоав Је пооедила. Катинка је заборавила на своју ирошлост, а Миле на закон. Заволело се њих двоје па уживало једно у другом. За лепих летних ноћи Миле није више дирао у жице на ситној тамбурици, већ се играо сви леним власима своје драгане .... VII Волео је Миле попити и по коју чашицу рујнога винца; а догађало се, да би кад и кад и преко мере гуцнуо па би у наиитости био необуздана напржица. Беше то с јесени једне недеље. Састао се он са својим кумовима, пријатељима и познаницима у крчми. Куму Тривуну позајмио равно педесет форината на кумовско поштење, пајеТривун плаћао »алдумаш«. Запило се то до касно у ноћ. За другим столом седело неколико досељених Шваба, који су већ били добрано вином разиграни. Разгороиадили се људи па стали викати и певати неке швапске тралаликалице, које никако не могу српскоме уху да годе, а уз то швапска вика није допуштала Србима, да се могу разумети и онако лепо песму удесити, да се таласа и мило прелева »Дед, Миле, утишај ту Швабадију!« рећи ће му Тривун. »Ти си службен човек па те морају иослушати.« »Што да их тишам?« осмехну се Миле. »Запеваћемо им, знате, ону «

СЕЈИНА РЕЧ IIРИПОВЕТКА ИЗ ГОРЊЕ СЛАВОНИЈЕ (Наставак) Споразумеше се и за час одјекну: Ал' су Срби ђаволи,

Срели Шнабу на коли 1 , Амо тамо с њиме, Па га с кола сниме. Та песма, којом Срби у Липовцу исмеваху кукавичлук Шваба, разједи ове. Стадоше се спремати, да навале на Србе па да им покажу, да пису кукавице сиње, него »неусграшиви јунаци«. И Срби почеше засукивати рукаве. Пред њих изађе један дугајлија, звао се Шоршл, па оштро рече: »Ви то не смете певати. Ми вам забрањујемо.« »Ми господари у нашој земљи!« викну Миле. »Ваљда ћемо дозволити, да нам такови потепуси забрањују? У крај, море, док ти је на рамених глава!« »То је и наша земља!« дераше се Шоршл. »Ви нас не смете вређати.« »Шваба овде нема никаква права!« викнуше Срби »Имамо, имамо!« дераху се они. »Сад ћемо видети!« повикаше Срби. »Рац магарац!« дрекну Шоршл и ћуши Тривуна, који се некако нашао најближе њему. Сад није било ни куд ни камо. Споиадоше и једни и други столице те битка поче. Но ко ће са Србином! Швабе нодлегоше те нагоше да подбрусе пете. Побегоше из собе, а Срби за њима. Оста-