Стражилово

451

јш се посакрише, а дугајлија Шоргал узе равно бежати друмом. »Држите га!« викаше Миле. Наједном као да га нестало. »Ма сада је овде био код ћуприје,« рече неко, »а одједном као да је у земљу пропао.« »Да се није јунаковић сакрио под ћуприју?« досети се Миле. Тривун скокне у јендек и погледа под ћуприју. »Ма ево га, браћо!« новикну весело. »Скутрио се као баба. Сад ћу га, да знаде, кад је ишао људе ћушкати.« »Не дирај га!« викну Миле. »Није вредно да човек дође у напаст са гада швапског! Боље, браћо, да га затворимо у подруме доње, нека знаде за госу. Дед коља овамо!« Из оближњега плота почупаше коље и с обе га стране ударише чврсго. Одоше Срби весело певајући, оста Шоршл ногом копајући. VIII Вода је под мостом нагло текла, а Шоршл је стајао у њој до колена. Ночео човек дрхтурити и зубима цвокотати. Кад је чуо, где ноћобдија јавља поноћ, охрабри се и стаде звати у помоћ. Кад је ноћобдији дошло до ушију неко запомагање, као да долази из земље, подиђоше га мрави. Није чист посао. ЈПто ближе ћуприји, запомагање све гласније, а ноћобдији све тескобније. Мора да је нека нечист под ћупријом. Он се окрене и потече најближој кући. »Еј, Митре, устај!« иовиче на ирозор. »ИЈта је?« запита бунован глас. »Устај! Под ћупријом се чује некакав глас, као од нечистога, далеко му лепа кућа!« Митар устане, пробуди мушкарце, упалише лучку и упутише се према ћуприји, одакле се чуло нејасно запомагање. »По Богу, браћо!« рече један. »Та то је људски глас!« »Тај ми се глас чини познат,« опази Митар. »Као да је глас комшије Шоршла.« »Одакле би он овамо!« зачуди се ноћобдија. Кад су дошли до ћуприје, рече Митар одлучно: »Ма ево главе, ако није Шоршл!« Па онда викне у сав глас: »Јеси ли ти то, комшија?« »Ја, ја!« зајеца делија. »Спасавајте ме, погибох!«

»Па излази, човече!« викнуше му. »Не могу; затворише ме!« Када видеше у каквој је незгоди кукавни човек, прснуше у смех. Брзо иокидаше ограду па извукоше полумртва Шоршла. Од то доба прозваше Липовчани ту ћуприју Шоршловом ћупријом и гледају у њој сјајан доказ »срчаности« досељених Шваба. IX Та шала имађаше по Мила судбоносних последица. Шоршл се наскоро иридигао и тужио власти Мила као коловођу. Предстојник затвори Мила а пандурија оде збогом. Сада му је остала само Катинка, коју је од дана до дана све већма бегенисао, и у тој је љубави налазио утехе у жалости за изгубљеном пандуријом. Кад је чуо стари ЈЈаза злосретни удес свога сина, смрче му се и цикну од бола. Закука као сиња кукавица. Оде до попе и стане га молити, да се на бога смилује и да поврати његова сина у пандурију. Попу је ганула очинска љубав расплаканог старца те обећа, да ће му помоћи. Али није ишло. Власт није дозволила, да се за стражара поново постави човек, који је као стражар пронустио своју дужност и починио изгред Љута рана створи се на старчеву срцу. Мислио, е ће и у гроб лећи а преболети је не ће. X Кад се Миле повратио из затвора, дочекао га стари отац са уцвељеним срцем и уплаканим очима. »Шта ћеш сада, рано моја?« зајеца старац. »Не очајавај, оче! И без пандурије се може живети!« узе га храбрити Миле. »Ма знадем: може,« јецаше старац, »али ипак, ипак, лакше је хлебац зарадити иандуријом него мотиком у руци.« »А ја опет мислим да се прихватим мотике. Ко се њоме рани, не боји се глади, а човек је и слободнији, него у служби. Служба ти је склиска као риба. Имаш ју у руци, а сваки час се мораш бојати, да ти не исклизне.« »Па шта си наумио?« утиша се растужени старац. »Ето, мислим да се окућим. Савићу себи гнездо, из кога ме нико, сем Бога, не може истерати.«