Стражилово

452

»И ја сам на то помишљао. Своја кућица, своја сдободица!« »Па?« »Ето, ту неки дан разговарао сам с Аћимом Босанцем. Он је онако из далека навијао. Видим, човек би радо, само ако је твоја воља. А ја мислим, за што да не би и пристао. Мара му је јединица, био би му место сина, а ио његовој смрти све божје па твоје.« »Ајак, ја не мислим тако. Не ћу да будем припуз.« »Добра је кућа.« »Не ћу да ми рече село, да сам усео у туђе добро.« »Ма Мара му је јединица.« »Не ћу да ко рече, да сам дошао на готов залогај.« »Па како ти онда мислиш да се окућиш?« упита га сгарац разрогаченим очима. »Кум Тривун дугује ми педесет форината.« »Па?« »Даћу му још педесет,« »Па ?« »Купићу од њега она два јутра шикаре.« » Па?« »Ове ћу зиме нешто искрчити, а на пролеће ћу онде саградити кућерак.« »Па онда?« упита старац живље. »Оженићу се честитом девојком па бити свој у своме.« Старцу синуше очи од радосги. Он весело рече: »Право говориш. Биће честитих девојака, које ће се јагмити за тобом као кућевним човеком. Нико ти не ће моћи пребацивати, да си сео у туђе добро и дошао на готов залогај.« »Радићу, трудићу се, па ће се временом до нечега доћи.« »Ма знам, сине. Имаш у људи нешто новаца. Купи два волића, кравицу, па живи. А ето и сам сам остарио, па када све лепо уре диш, ирибићу се и ја теби, да под старе дане мало душом данем.« »И ја мислим тако; а Бог ће већ наскорити.« »Не ћеш, као свој газда, од никога зависити. Твоје сиротиње нико ти одузети не може. Шта ми је општинска служба? Пи! (Старац одби густ дим из луле ) Ето и бележник и начеоник данас се кочи, као да му нико раван није, сељака не ће честито ни да погледа а сутра већ нема га у служби. Али кад човек

има свој комадићак земље, па на њему спреће огњиште, одатле га нико осим Бога — хвала му и слава! — отерати не може. Ради поштено, рани се, па се не бој никога.« Старац беше са својим сином потпуно'задовољан. »Паметан је то дечко !« умоваше он. »Пропасти не ће. И право има, што се не ће да прижени. Кад се окући, моја ће бити брига да с Аћимом удесим, да му даде Мару. Опа ће му много донети, а свеједно, када Аћим скрсти руке, Милово ће бити све његово добро. Па ако му Мара баш није у вољи, има других газдинских девојака. Миле је момак на оку, може по вољи бирати.« Старац тако умоваше, јер му ни на крај памети не беше, да би његов Миле могао какву будалаштину починити. XI На једном брежуљку, мало подаље од села, налази се шикара Тривунова. Миле ју је кунио од Тривуна, па је већ крај друма почео и да крчи. Даномице је секао, поткапао, искапао и прекапао, а беше блага зима, те му је посао лепо напредовао. Већ око Божића показала се лепа чистина. На томе ће месту Миле на пролеће да сагради кућу, камо ће довести миловање своје, ту с њиме живети, као што живи голуб с голубицом. Беше часова, да је Милу тај посао био претежак. Није лако ваздан сећи, копати, прекапатк; мишице се утрудиле, на длановима порасли жуљеви. И он би у тим часовима тешко уздахнуо за безбрижним пандурским животом. Онда га није у сред лета тако облно зној као сада усред зиме. Тешко је превртати црну замљу, особито, где на сваком кораку мора сећи дрво, вадити пањеве и извлачити јако корење и жиље. Не знам, да ли већма боле руке, или ноге или плећа. Али би се то његово уздисање уталожило, кад би се сетио драгане своје и иомислио, да ће ју моћи довести у своју кућу и туде с њоме неодвисно проживети, док буде божја воља. То би га знало тако узнети, да би од усхићења запевао, а хладним зимњим ваздухом проносила би се иесма: Удри, удри, ситна кишо, Те пороси поља наша II пптеницу таиковију И два пера кукуруза Често је Миле одлазио драгани својој и