Стражилово

453

крај ње заборављао на све муке свога садашаега живота. »Шта ми радиш?« питаше га она. »Надничарим!« завараваше ју Миле. »Тешко ти је то, драгане!« »Није. Шта више задовољнији сам него пре«. У пролеће погодио Миле тесара, најмио два три радника и почео градити кућу. Грађе ннје требао куповати, имађаше доста стабала, што их зимус подсекао. Посао је брзо напредовао и већ о Ускрсу беше кућа подигнута. Он ју сам ошеперао, омазао блатом, поврио сламом и лепо окречио. Необично се зарадовао., кад се на брежуљку забелела пристојна кућица, а тако спретне, може се рећи, не имађаше ни један газда у Лицовцу. Шта више и димњак је имала. »Е, баш си лепу кућу направио«, говораху му Липовчани. »Само тога димњака ниси требао, то само Швабе мећу на своје куће. »Кућа без димњака«, разлагаше им Миле, »не вреди много. Пуна је дима па све почађави.« »Ето, видиш, није бадава био у служби!« повлађиваху некоји. »И господске куће махом имају димњаке,« А други говораху: »Наш човек нити је господии нити Шваба па му тога и не треба.« XII Пролетно сунце топло сјаје а природа оживљава. Нтичице весело цвркућу, мушице лебде у ваздуху, трава се буди, а жита по пољима већ лепо зазеленела. Миле прибија тарабице на летве око дворишта, срце му се разиграло те полугласно певуцка: Сви се момци оженише, а ја остах сам. У недељу, која је за тим дошла, устао, зору преварио и упутио се својој Катинци. Још је сва кућа спавала, када је к њој дошао. Она га дочекала готово расплакана. »Дуго те није било!« пребаци му. »Не љути се, Катинка, имао сам посла!« извињавао се он. »Али ипак си могао доћи на часак,« укораваше га Катинка. »Био сам увек уморан; до ноћи сам радио.« »11а шта си увек радио?« »Направио сам кућу.«

»Ти кућу себи?!« зачуди се Катинка. »Да, сада сам се окућио,« рече Миле значајно. »То је лепо!« одврати Катинка тихо. »А и не питаш ме, шта сам сад наумио.« »Шта ?« Миле ју мило погледа и насмехну се: »Дед погоди!« »Не могу, ако ми не кажеш.« »Кад човек савије гнездо, шта му онда још треба?« Катинка пребледи. »Иогађаш ли сада?« упита је весело Миле. »Погађам!« истисну лагано Катинка. »Јесте, моја драга Катинка!« настави Миле ватрено. »Савио сам себи гнездо па је доба да потражим другарицу. А, што ћутиш? Теби канда то није право?« Катинка оборила очи. »Шта ћутиш, миловање моје? Дед погледај ме онако лепо, како то умеш, да видим, што ми збори око твоје.« Катинка га жалосно погледа и обори очи. »Да, дошао сам, да ти речем, а ти канда немаш воље, да ме слушаш. Ја хоћу да се женим и узимам тебе. Привину ју к себи а Катинка зајеца. »Шта ти је?« узнемири се Миле. »Зар мислиш, да ти у мојој кући не би било лепо? Удесио сам је управо господски. Да видиш, како се само лепо на брежуљку бели! Не плачи, бићемо задовољни.« Катинка се отрже од њега, покри лице рукама и јаче зајеца. »Та шта ти је?« ниташе ју он пренеражено. »То не може бити !« пројеца Катинка. »Шта не може бити?« »Ја не могу бити никада твоја жена!« »За што?« упита је у чуду Миле. »Зар ме випте не волиш?« »Волим, волим!« јецаше Катинка. »Али ти не могу бити никада жена — ти си другога а ја другога закона. Шта би свет рекао, па твој отац!« »0, ти лудице једна, то нека те не буни! 0 томе сам свему ја већ промислио. Шта се мене тиче свет, а ја њега? Па зар су наше девојке што боље? Ја сам те одабрао те си миљеница срцу мом па те за, сав свет не бих оставио. Истина, оцу још нисам говорио, али старац ме пази као очи у глави, па ми не ће воље кварити.«