Стражилово

466

СЕЈИНА РЕЧ

хш јукнуо је стари Лаза, шта му хоће син, ^чукнуо и сневеселио се. Еако га је тај 'глас поразио! »Може ли то бити? Може ли то бити?« говораше стари као у несвестици. »Мој Миле, мој добри Миле, мој понос, онакав момак! Где би он такво што починио ? Довести зар у кућу којекога, да му се село подсмева, да буде на поругу другима! Па зар ја да тако што доживим ?! Не, не, не. то не може бити! 0, Боже! 0, Боже, буди милостив! Бе допусти, да та срамота надне на седу главу моју! Идем до њега, да га питам, па ако је збиља то наумио, да га упутим. Не иослуша ли глас старога оца, идем да га прокунем, очинском клетвом прокуием.« И старац натукао масну шеширину на чело, узео палицу у руке и упутио се до сина. Нашао га где у соби седи и премишља. Старац му се жалосно јави, готово да се расплаче. Мила нешто текну у срце. Наслућивао је, шта оца до њега носи. Старац седе, погледа по соби, накашља се па прозбори: »Е, лепо си направио кућу.« »Како видиш, и наиучио сам се.« »Сада само да ти је женица, па да ти кућу држи у реду.« »Е, биће и то, биће!« нромуца Миле. »Реци, којој ћемо да пошљемо гласе?« »Јога право не знам.« »Не ћемо ли Мари Аћимовој, или Цуји Николиној, или Јели Аврамовој ? Миле гледа преда се и ћути а старац наваљује све оштрије. »Не знам, управо не знам, док не промислим!« брани се Миле. Старац се значајно накашље, устане, приђе Милу ближе и једовито почне: »Не знаш? Да ли незнаш? Али знам ја: не ћеш да казујеш староме оцу, старој, као што мислиш, будали; па та будала ипак знаде. Ти просиш, а и не питаш старога оца.« Миле гледа пред себе, пљуцка, а старац се све већма жести: »Ј1 епо ми сладиш моје старе дане, а јесам ли ја то заслужио од тебе? И ти, мој сине,

ПРИПОВЕТКА ИЗ ГОРЊЕ СЛАВОНИЈЕ (Наставак) хоћеш да ми моје старе дане отрујеш! Учиниш ли то, сине, ранићеш срце моје. Боже, што сам ти скривио, да ме тако караш!?« Миле устаде те рече благо: »Седи, оче, на се не љути.« Старац седе па тишим гласом настави: »Је ли, сине, да не ћеш те срамоте нанети мојој седој глави? Је ли да ћеш свету ноказати, да си бољи од гласа, који се о теби шири? Та како ћу изићи пред људе, обистини ли се, што се говори?! Немој, сине; немој, рано! Није она твој пар. Има наших девојака, које теби и доликују, а мани се жепе туђега закона, с којом никад не ћеш бити сретан. Заклињем те овом мојом седипом и млеком матере твоје, не чини покора, не буди поруга селу, да ти се гори од тебе ругају. А где би ти и водио туђег закона жену у своју српску кућу! ? Опомињем те успоменом покојне ма-

тере. Сети се, да те српска сиса одранила, да те српска рука начинила човеком. Не каљај свете вере своје, не мрчи миле успомене на добру матер своју! На убијај седога оца свога, коме си једина утеха па тужноме овом свету. Нослушај глас оца свога, који ти жели само срећу. Видиш, и твоја сестра није ме хтела послушати, кад сам ју на добро упућивао. Ја сам ју проклео и не ћу нишга о њој да чујем, а данас се љуто каје. Хоћеш ли ме послушати, сине, да ти благослова очинскога не ускратим?« »Оче, ради што знаш, али ја не могу друкчије!« рече Миле одлучно. Старцу би, као да му ко оштар нож рину У срце. »Дакле инак ћеш ју довести у кућу?« упита расгужено старац. »Да, оче, друкчије. не могу!« одговори Миле тихо. »Уцвелићеш старога родитеља свога?« Миле ћути као камен. »Ногазити свету веру нашу?« Миле ћути. »Бити селу на поругу?« Миле ћути. »Грлити се са којекаквим пробисветом код толиких наших девојака?«