Стражилово

483

сада јој говори баш рођена сестра њезина драгана. »Ноштоваћу вас као рођену мајку,« рече раздрагано Катинка, »учииите ли, да ме Миле оиет заволи.« Око по дне дошао и Миле. Беше натмурен, као што беше и дан на пољу; али чим угледа сеју, севну му око веселије. »Миле брате!« — »Сејо пожељена!« у исти мах проговорише и жељно се загрлише. »Давно ли те не виђех!« кликну Миле. »Давно богме, и много се променуло од то доба!« Миле се намршти, али сестра настави: »Добро ти, лепо си се окућио, а видим имаш марљиву другарицу, али нуто мене жалоснице! Ја већ старим, а немам нигде ништа. Потуцала сам се и нре, док је Сима био у животу, али сам бар имала камо главу склонути, а гле ме сада јаднице! Подигох се, чула сам, да ми брат саградио кућу,. иа сам као мислила, да ће погледати на бедну сестру своју и бар ме за време примити под свој кров.« »Хоћу, сејо, хоћу; та како и не би!« рече Миле. »Старац је, знаш, своје ћуди, па се нешто на ме испизмио, не ће ни близу. Биће ми угодније, будем ли имао кога свога крај себе, јер веруј ми, готово сам од неке тескобе скапао, а у тебе је мила реч па ћеш ме тешити и блажити.« XX Од када се у Милову кућу уселила н>егова сестра, завладао је, барем на око, тих и мирап живот. Миле се нрестао повлачити по крчмама а међу њим и Катинком није долазило до онако опора преговарања. Миле беше понајвише тих и замшпљеи а по некад би и тешко уздахнуо. Разумела је Стана тај уздах, али још не беше време, да проговори своју реч. Кад би остала сама са братом, разговараху понајвише о оцу; Миле није хтео да се потужи сестри, какав га јад мори. »За што не одеш до оца?« упита једном сестру. »Све се накањујем, али некако ми се пе да. Старац је једовит, могао би ме покарати, а крива сам. Боље је, да му пе идем на очи.« »Боље — и ја кажем : боље!« уздахну Миле. »Сиромах стари! А каква смо ми деца! Боље би било да нас није никада ни видео.«

»ћути, браца! Биће боље; старац ће се удобровољити.« »Никада, велим ти, никада! Растужили смо га јако, па када се тога сетим, волео бих, да ме црна земља прогута.« Миле гледаше иреда се, а нека туга, да не речем: очајање, изби му на лицу. Катинка у тај мах уђе у собу те разговору би крај. Опазила је Стана, како јој се братац суши и да мора у себи велике муке да мучи. »То се мора што пре отклонити,« рече сама себи, »иначе ће га да нестане. Није она њему прилика.« Приближавао се велики празник рождества Христова. У свакој срнској кући припрема се, да се прослави што достојније. Код Мила ништа. Погледа Миле сестру, погледа оиа њега. Растужи се Миле и пестаде га. Новратио се касно у ноћ, легао у постељу, али целе ноћи није уснуо. Пајпосле дошао и сам празник. Свуда се весело нроводи. а код њега ништа. ЈЈепих срнских обичаја, којих се свака кућа држи, код њега ни од корова. На бадње вече донео Миле из дућана свећу, запалио ју, простро нешто сламе, кукавно вечерао, извалио се на сламу, запалио лулу и стао са сестром разговарати, али му разговор не иде од срца. »Јесам ли ја Србин?« иомишља у себи, »и је ли моја кућа српска кућа? Нема ту онога српскога весеља и лепога разговора! Моја кућа је ироклега кућа, а проклео ју је бабо мој, и право је имао.« У селу чуше се прве пушке. Миле ногледа Стану и тешко уздахпу. Омрзну му и лула, одбаци ју од себе, пружи се полеђушке па сламу и загледа се у таваницу. Сећање га заокунило. Сетио се детињства, када је још живела мајка и били сви иа окупу. Славно су тада проводили Божић. Сто пун свакојаких ђаконија, на сред стола весељак у котарици, пуној свакојаким житом, окићен босиљком, јабуком и позлаћепим орасима, а иа сред њ га божићна свећа. Чутура випа иде од руке до руке а песме пуно грло. Сетио се задњих година, кад је бадње вече проводио са старим оцем у његовој собици у угодпу разговору и међусобпој милој пажњи. Па другога дана весело коло крај цркве, девојке му се мило осмехују, осмехом га себи маме, а он игра час уз једну час уз другу. А сада? Мила прође телом као нека грозничавост. »Какав сам ја то постао човек?« промрмља. »Је ли била нужда да се тако упр- *