Стражилово

525

Зоргдрагер, огтисао је у почетку 18 века како се лове китови, за тим је описао све земље и мора, где има китова, и то његово дело за дуго је било главан извор, откуда се црпло знање географије, ботанике и фауне Шпицбергена, Гренланда, Нове Земље и других северних земаља, а има доста бележака, које и данас имају вредности. Холандези су у 18 веку полагано малаксавали у томе послу и на место њихово међу Јевропејцима опет су се иојавили Енглези и Шоти, који су тај горостасан лов на китове продужили. Како је код Шпицбергена и јужног Гренланда нестајало китова, Енглези су ишли још даље на север и у почетку 19 века Енглез 8согеа1>у ловац на китове, то је урадио, што је урадио Холандез Зоргдрагер у 18 веку — написао је и сложио у једној изврсној књизи све, што се знало о ловљењу китова у северним крајевима, за тим све, шта су тамо на северу ловци китова изнашли и на послетку описао је врло красно субполарне крајеве са гледишта природописног и географског — то су можда најлепши описи тих крајева, што их ми данас имадемо. И енглески ловци на китове први су били, који су обратили пазкњу научењака на Ланкастеров пролаз у бафинском заливу на северу американском, на ту велику капију, куда су по томе улазили сви велики откривачи земаља, као што су: Раггу, Еоза, ЕгапкНп и други, па тако свет упознали са североамериканским поларним земљама .. . Још даље него стари Баски, Норвежани и Холандези, па и сами Енглези, продирали су Североамериканци у оцеански свет, тражећи и ловећи китове. Североамериканци су као некада Баски ловили изнајпре у својим водама, близу својих морских обала. То су били одважни становници Нантукет-острва код Бостона. Тек су после упуштали се и на велико и дебело море Прво су продирали у атлантски оцеан и на томе су нуту поближе испитали голфску струју, која иде аглантским оцеаном. Животиње и китови, које су они нашли у хладним водама с обе стране голфске струје, јасно су казивали границу и величину те струје, и славни Американац Венијамин Франклин, по податцима и извештајима ловаца на китове са Нантукет-острва, саставио је први добар опис и начинио добру карту голфске струје, која игра врло велику улогу у оцеанографији, метеорологији и бродарству. Североамериканци су ловећи китове полагано прешли цео атлантски оцеан. Год. 1775 прешли су екватор и отишли на југ, 1789 њихови ловци на китове допрли су до предгорја Добре Наде и до Мадага-

скара. 1791 пловили су на запад око предгорја Хорна (најјужнији крај јужне Америке) и ловећи китове допрли до обала чиленских. 1800 год. дошли су у Перу и ту су прешли екватор идући на север. Од обала иеруанских и чиленских упутили су се, као оно некад Магелан према западу и тако су дошли у централне делове тихога оцеана, где су нашли многобројне китове. Први је нашао те крајеве тихог оцеана лађар са Нантукет-острва год. 1818 по имену Гарднер, и није дуго трајало, а ти централни делови оживеше јер су их посећивали многобројни ловци на китове. Год. 1820 кренуше се још даље нрема северозападу са свим до близу Јапана. И две године доцније већ је било и у јапанским деловима тихог оцеана много североамериканских лађара и ловаца. Китови дакле, који су олшвљавали море око Јапана дали су повода, што су Североамериканци долазили у додир са Јапанцима, те су на нослетку Јапанци отворили врата своје државе и другим народима, која су тако дуго затворена била. Велика делатност ловаца на китове у јужним морима није имала добрих последица само по открића географска него и иначе, јер где год су дошли, свугде су утврђивали и свезе политичке и трговачке. Та да није било тих ловаца иа китове, старе шпанске насеобине у јужној Америци зацело да се не би ни тако лако ни тако брзо ослободиле од владе шпањолске. Те шпанске насеобине биле су опасане као неким кинеским зидом, јер никоја страна лађа није се смела приближити на мање од 100 легуа јужноамериканским обалама. Не обзирући се на ту забрану ти одважни североамерикански ловци долазили су у пристаништа иеруанска и чиленска, те су тако једва једаред тамошњи насељеници дошли у додир и са другим светом, а не само са Шпањолцима. Као што се међу холандеским, немачким и енглеским ловцима на китове нашли Зоргдрагер, Мартенс и Скоресби, те написали књиге, врло важне за географију и историју открића, тако се исто нашао и у Америци један на перу вешт и учен ловац на китове, но имену капитен Скамон, те је написао историју те гране људског занимања и културе. Од године 1846—1854 било је цветно доба за американске ловце на китове, јер су тих година сваке године по 600 до 700 великих лађа посећивале разна месга светских мора, где има китова. У најновије доба.тај горостасни лов на китове у неколико је изгубио од своје пређашње величине, једно за то, што се рибија маст, фишпан и спермацети и други продукти, које китове дају, данас тако не траже, као што је било некада, а друго и за то, што је данас китова у оиште на целом свету мање;