Стражилово

514

А ти, о Ирма, свете мој, Донеси бино своје Црно к'о твоје очи те, Хладно к'о срце твоје! Напуни њим пехара низ И јато њежних чаша,

Нек живи бујни спомен наш И бујна песма наша! Јер дивна младост нагло гре И пада бујни жар, И живот тако тихо мре А с њим и занос стар! Јов. А. Дучић

П I? Ф X Т1 Т? I/ & ћ Д Јпо С* (а. толстој)

утон је био; сунце се за горе скрило, Над језером се магла дизала к небу том, А лепо лице твоје, знано ми и мило, Вечерњег тога часа лебдело преда мном. Б. Пешта. «лг//М Ј 4 VI г^

На њему беше осмех, који но љубим силно, А мека расплела с' коса, к'о магла око нас, И сањалачке очи тихо и умилно Гледале на ме у тај вечерњи тихи час. Ворис

ОСМАН-АГИНО ВОЈЕВАЊЕ УСПОМЕНЕ ИЗ ПРОШЛИХ РАТОВА

>едног лиЈеног летњег дана позове ме мој Цдобри пријатељ Осман ага Сарајлија, "своме чардаку на теферич. Био сам нрилично расположен. Осим мене позове и још неке своје достове. Чени ми се било је то некако лицем на Снасовдан. Таман се ми скоро сви искуписмо у авлији пред његовим чардаком а он одозго из собе викну : «Нека кола остану сада овђе, а ми ћемо на башче нјешице. Није далеко.« Тако и би. Нијесмо ишли више од четврт сата до мјеста, ђе је изабрао за теферича. Мјесто је било лијепо и на погледу. Била је ту узвишена хумка, обрасла у ђетелину, и шумског цвијећа. Унаоколо свугде око нас мирисаве липе рашириле гране. На један пушкомет од нас блистали се вали Босне... Изнио бјеше Осман ага свакаква пића, а и јање се одмах овако ниже нас на ражњу пекло... Момци простријеше под најгушћом липом ћилимове и шаренице те се ми поваљасмо. Почесмо се по мало частити дуваном и пијуцкати ракију. Док се по једном обредисмо, у том нам дође и гуслар, просјед чича, за кога се Осман ага побринуо, да нам и он буде ту. Била су још и друга тројица свирача, је-

дан с ћеманетима а друга двојица са »сазом« и »шаркијом.« Истом кад ручасмо и свирачи са гусларом посвираше мало, донесе се и кава. Осман ага тада окрену к мени и рече: «Е, ти мени толико пута говори, да ти макар штогод причам из мога војевања на Црну Гору, а ја овда ћу онда ћу — као кад није згоде — те ето осга до сада. Ред је да своје обећање сад откупим. Ама не могу, док не почнем са свим из почетка, како су ме најприје увалили у аскер. Ако хоћете слушајте сви . . . Кадно оно шћаше свом силом и снагом Сулејман паша да сасвим сатаре и уништи Црну Гору, тада је и нас Бошњака тамо много заглавило. Ми нијесмо шћели ићи; противили смо се, али шта ћеш? Сила Бога не моли, што но паши кажу, па није било куд — камо. Ко се мого сакрити онај се и сакрио, а ко није, тај је морао поћи. Чемерно је то било војевање ! Знате кад се иде без воље. Заокупише једном аскерске старјешине и поглавари сваког, морели само пушку понијети. И ја се ћедох сакрити. Куда да идем? С ким да се бијем? И за што? Шта су нама Црногорци криви, што чувају