Стражилово

519

— Увек као отац према мени! — рече. Нас двоје одосмо мало даље, не бисмо ли јој оставили времена, да се умири. — Сви гости госпође с1е Гоиуегсу шетали се двоје по двоје а разгокарали се полугласно, прожети лепотом бајнога вечера. Било је да човек лепше пе мозке пожелети. Најсјајнија се месечина просула по дворишту а на воду у басену, на којем су оба велика лабуда у снежној својој белини непомично спавала, пало провидно сребрнило. Господин сГ и ја нисмо разговарали бог зна шта а ходали смо горе доле међу басеном и дрвећем. Носле кратка ћутања рећи ћу ја господину (Г ЈШ18: — Тако умилан и миран призор мора да чини оштру противност Вашим успоменама из рата, је л' те, господине команданте? Он застане. — Ви сте канда видовити, госпођице? — Воже сачувај! одговорим смејући се. Шта више баш сам кратковида.. .. Али о што питате то? — Што сам се баш у овај мах сетио призора из мога војничког живота, једнога вечера, као што је ово, само је било мање умилно, али исто тако мирио. — Смем ли знати? Он мало као да се устезао, но за тим уздахне па се лако наклони: — Воже мој, затпто не? Пио сам тада код Меца... Онога вечера, које споменух, 27 октобра, наређено ми је било, да испоручим неке налоге, којима сам смисао знао и сувише добро... Нарочито ми је ваљало задржати марш једне од наших регимената — број сам заборавио. И збиља сам је стигао и задржао. Хтео сам онда да пођем даље... само сам морао чекати да ми се коњ мало издува.. . Били смо близу неког села, које се, чини ми се, зове Коломбеј; страшне буре које су беснеле оних кобних дана, за неколико се часова биле стишале; месец се мирно огледао у каљугама, које су покривале ноље. Уобразиља прави чудне скокове; има за цело врло мало свезе и сличности међу овом нашом ведром околином и оним јадним, суморним крајевима; али месечина на води подсетила ме мало час на то ... а лепи лабудови, што онде спавају, довели су ми у памет слику мојих пратилаца драгонаца у њиховим белим огртачима, који су исто тако били непомични као и они . .. Гегимента је у највећем реду чекала нове налоге. Била је наложена велика, ватра, око које се забављало неколико официра са суморним лицем и тихим гласом.. . Од синоћ се пронео глас да ћемо се предати. Мало подаље од нас ходао је обрштар горе доле — био је то човек проседих бркова — па је у руци

гужвао налог, који сам му мало час донео. Наједаред се приближи мени па ме узме за руку. „— Капетане, рече ми гласом човека, који је наумио смртно да увреди другога, на две речи, молим Вас!.. . Ви долазите из главног окола . . . Мора више да знате него ја ... Сад је крај, је л' те? „ - Господине обрштару, тако кажу, а ја верујем. „—■ Верујете?... Како можете веровати тако што?" Некако ми' жестоко пусти руку, коракне опет неколико пута горе доле па онда наједаред нриђе мени па ми оштро погледа у очи. „— Заробљеници дакле? „— Бојим се, да је тако, господине обрштару!" Опет настане ћутање; сав замишљен стојао је обрштар непомично преда мном. Онда дигне па са пеобичним узбуђеношћу у гласу запита: „— А заставе? „— Не знам, господине обрштару? „— Не знате?" Опет оде од мене па је онда нет до шест минута ходао горе доле; за тим нође до чела своје регименте те повиче: „— Де заставу!" Подофицир, који је носио заставу, изађе из реда. Обрштар једном руком узе заставу, другом даде знак тамбурима иа викне: „— Добујте!" Тамбури задобоваше. Обрштар се са заставом у руци приближио ватри; лагано спусти балчак на земљу, погледи унаоколо на официре па скине кану; сви се угледаше на њега; чете, које су све то пажљиво пратиле, стајале су мирно и без најмањега гласка. Обрштар за час мало застане; видео сам, како му дршћу усне; очи су му са плашљивим изразом гледале у нодерану свилену заставу, жалосну слику и прилику наше отаџбине. Најзад се реши, клекне па лагано спусти орле у ватру. Јачи сјај наједаред засија те осветли бледа лица у официра; некоји су плакали. Добујте!" нареди обрштар. По други пут забруји тужан глас са бубњева, које је омекшала киша Обрштар метне капу на главу на приђе мени; са свим сухопарно рече ми: „— Капетане, кад се вратите слободно можете рећи, што сте видели ... С Богом иошли! Господине обрштару, рекох, хоћете ли ми дозволити, да Вас загрлим?" Он ме нагло повуче на своје груде па ме притисне као да је хтео да ме угуши. „— Еј, кукавно момче! прошапта. Кукавно момче'!"