Стражилово

532

И оне се бијаху распричале у крупно. Говориле су час о овоме а час о ономе. Кад нешто паде Љуби на памет. —■ 0, Јелка! —- рече. — Шта је ? —- Бога ти, да те нешто питам, ама да ми право кажеш. — А шта? — Хоћеш ли ми казат' ? — Хоћу, ако знам. — Душе ти, јеси ли ти кога обегенисала? Јелка порумени. Обори очи у траву, па стаде да чупка крај од своје бошче. —- Јеси ли? — пита Љуба. — Ја . . . ја . . . нијесам. — Баш? — Ни . . . нијесам — вели, а све се више мијења у лицу. — А ја јесам — рече Љуба. Јелка је погледа. — Ти? — Јесам, младости ми! — Их, па што ми нијеси прије казала! ? — Па . . . тако. — А који је то? Љуба зину, па баш да изговори, а нешто јој паде на памет. Узе Јелку за руку. — Ама да никоме не кажеш. — Никоме! Љуба се тада примаче још ближе, па као да се боји да је ни трава не чује, прошапћа: — Е па . . . Јово. Срећа што бијаше мрак, а да је било друкчије, Љуба би одмах опазила, како Јелка поблиједи као самртник. —■ Јо . . . јо . . .во? — промуца оиа, па пекако промукло, као да је неко уфатио те је дави — Је ли кршан ? — запита ЈБуба. Јелка не одговори. Ни сама није знала ђе се и како се налази. — Што не говориш? — пита Љуба. — А шта? — трже се опа. — Па ваља ли? — Ко то ? —- Их, па Јово! — А воли ли те он? — упита Јелка. —• Воли јакако ! — Оклен то знаш? — Дао ми је синоћ прстен.

— Дао ти? — Јес'! У исги час викнуше из куће Љубу. Она скочи: — Никоме не кажи ! Па отрча у кућу. Јелка је још мало стајала као нијема За тим се извали на траву, а сузе јој ударише на очи као киша. —• Зар он? Зар он? — поче јадиковати. — Он да се жени, а ја га јадна волила више него вас свијет . . . Камо среће да ме је гром ударио, да ме Неретва понијела, а да ово нијесам чула !... Па коју да узме?... Љубу !... И Љуба да пође за њ а 'вамо ми као сесгра!... И ја да то гледам? ... И ја да јој запјевам у колу ? . . . Не могу ... не могу ! . . . Не ћу ... не ћу, кад су ме преварили! . . . А ко ме преварио? . . . Јово? ... С њим никад ни ријечи нијесам прословила . . . А Љуба? . . . Она и не зна, да је он и мени драг! . . . Ама опет шта ће она за њега? . . . Што ће? . . . Зар да она буде сретна, а ја да кукам као црна кукавица? . . . Мрска ми је . . . Мрска ми је, кад ми њега отима . . . А да јој га иштем? ... Не ће га, дати . . . не ће . . . не ће. јер ме не воли ! А ни он ме не ће . . . не ће! . . . Тако је она остала до касно у ноћ. Час је сједила, час је лежала, а час; је ходала по башчи као бјесомучна . . . Сијевала је очима као лавица, кад јој ко хоће да отме младе, чупала је цвијеће и газила га . . . Све је чинила као у лудилу ! Док најпошље пође у кућу. Ишла је полахко као лупеж, најприје у авлију, иа онда у готовну кућу. Ту је био густ мрак, да не видиш ни прста пред очима. Она запали кресавицу, полахко приђе серђену па отолен узе нож. А тада се крепу уз басамаке, па све на прстима, бојећи се, да је ко не чује. И тако до!>е пред Љубину собу. — Да је убијем као кучку! прошапћа она, онда полахко уфати за штекавицу и отвори врата. У соби бијаше опет мрак, само што је кандило горило и просипало врло слабу свјетлост. Јелка стиште нож и пође напријед. Управо пред ногама јој спавала је Љуба мирно на душеку. Глава јој бијаше пала под